Nekako se baš dugo spremam da napišem ovu pričicu, ali uvek se nešto desi, tako da ne stignem da napišem baš to što hoću.
Jednostavno je. Umorna sam, strašno sam umorna i treba mi break, pauza, time-out, bar trosatna privremena amnezija, ne bih se žalila ni duža da bude, (ne duža od jednog dana). Nije mi cilj da kukam ovde, ni slično tome, samo hoću svoju PAUZU. Neka bude i pauza za ručak makar, ili bar puš pauza. 🙂 Bog sami zna odakle mi ovolika snaga. Raspašću se na kraju i od mene će ostati samo ovaj blog. 🙂
Pitam se ponekad, “ma odakle ti samo toliki živci”. Ranijih nekih godina sam govorila, da su mi ostala samo četiri živca i da ću, kad i njih potrošim prosto otići “u kurac”! Kad da vidiš, posle ta četiri (potrošena naravno), vidim ja da ih imam mnogo, mnogo više. Imam ih, ali stvarno mi treba malo odmora. Bukvalno nisam stala cele dve godine. Noću ne spavam ko sav normalan svet i ne sećam se više kako izgleda leći uveče i probuditi se ujutru, a da ne ustanem bar pet puta. Kako li to beše izgleda?
Zadovoljavam se svojim minijaturnim trenucima. Ja sam biće koje je nekada, ponekada volelo samoću. Osamim se i uživam u tišini, ćutanju… Nema toga više, a treba mi bre! Izludeću na kraju. Kukam, a znam da mogu još mnogo da izdržim. E baš je čovek čudno biće. Ja bih i ovako i onako. Heh…
Znate onaj film sa onim daljinskim upravljačem. Baš takav jedan mi treba, ali meni na njemu treba samo dva dugmeta “pause” i “play”! Ih što bi to bilo dobro. Klik na “pause” i mir. Posle par sati kliknem na “play”, a ono sve nastavi da se kreće tamo gde je stalo. Ozbiljno sam o tome razmišljala, kao da počinjem da “šiz”!!!
Pitam se koliko bih ja ostarila u međuvremenu kada bi sve ostalo stalo, a ja nastavila u svom miru do sledećeg “play”? Izgleda da stvaram još jednu igru!? Dok sam bila mala često sam pre spavanja igrala takve igre. Igrice “nemoguće maštarije”. Nikada u stvari nisam ni prestala da igram te igrice. U glavi napravim sve moguće kombinacije, pravila, nagrade, ama sve do detalja. “Velikog brata” sam ja izmislila još sa nekih svojih 10 godina. Samo mnogo bolje nego ova sranja što su oni izmislili. Moja verzija je mnogo surovija i meni bar zanimljivija.
Zatvorite nekog u kuću, u mom slučaju mene. U kući ima sve što jednom čoveku treba. S tim što postoji mogućnost da sve čega se seti naruči da mu pošalju. Baš sve, sem novca naravno. Šta će nekome novac dok je tako zatvoren? Kuća može da izgleda baš onako kako kandidat zamisli i da ima sve što zamisli. Može da jede šta hoće, da spava kad hoće, da se kupa kad hoće, piše, slika, vaja, stvara, plete, jebe se sam sa sobom. Sve, baš sve…
Sad se vi pitate, u čemu je caka? Glavana fora je da izdrži tako sam sa sobom, godinu dana, bez mogućnosti da vidi drugo biće. Nema ljudi, nema životinja, nema ni ribica, ni kučića, ni mačića, nema onih koji dostavljaju hranu. Hrana stiže preko pokretne trake. Može da se izađe u dvorište da se vidi nebo, sunce, trava i ništa više. Tako godinu dana. Celih 52 nedelje, 365 dana, ne mogu da računam sad koliko sati i minuta, ali baš toliko. Nagrada? Hm…
Nagrada bi bila nešto što ta osoba najviše želi. Nije ograničeno. Zavisi ko šta želi. Ne mogu da se ispunjavaju želje koje se tiču Boga, a sve ostalo što se tiče sveta može. Eto to je jedna od igrica. Imam ih ja još mnogo… ponekad se pitam jesam li ja uopšte normalna?
Dok ljudi pred spavanje noću misle o problemima, o parama, o životu, braku, ljudima, poslu… koje kakvim sranjima. Ja se igram. Nemam više vremena ni za igre ovakvog tipa, legnem i ćao, dok me neko ne pozove za pet minuta!
Sada sam znači u fazi daljinskog upravljača? Da… i u fazi 500 miliona evra. Ne milion, dva, pet… nego baš 500. Meni pare u životu, ama baš ništa ne znače. Kad imam imam i imaju svi oko mene. Kad nemam, nemam i to je to. Nemam, pa šta… imam, pa šta? Zato mi je baš super da pred spavanje troškarim 500 miliona. I previše sam vam se otvorila ovde, (možda se to ne vidi na prvi pogled, ali jesam) tako da bi troškarenje ove gomile para, bilo davljenje. U stvari već sam vas udavila, a u stvari treba bi samo mali, mali, malecki odmor. Uh…
Volim ovu svoju glavu, jer mi pruža tako puno. Maštam i uživam. Hvala Bogu na mom mozgu. Moja sestra mi ga traži na pozajmicu. Kaže: “daj mi svoj mozak, da odmorim”. Ma ne dam! To je samo moj mozak i samo on može da izmisli sve ono što me čini onim što jesam. U ostalom ni meni niko ne da taj daljinski upravljač.
E baš sam nešto skroz srećna sad, a što nemam pojma. Ljubi vas i voli Ivana, gde god da ste i ma ko jeste!
Sve ovo ovde sam ja!
Nebeskdidijamant's Blog 
September 24, 2008 at 2:26 pm |
🙂
September 24, 2008 at 2:44 pm |
E moj Zmaje, volela bih da sam i ja zmaj, ali nisam nažalost! 😀
September 24, 2008 at 4:02 pm |
Kako bre nisi? Ti si zmaj i po! Ja imam klince s razlikom od tacno godinu dana i znam tacno o cemu pricas. Kad je nase mladje dete imalo 6 meseci,ja sam se nesto ozbiljno razbolela,i tad sam rekla muzu da mi prija da budem i u bolnici,samo da nista ne moram. Secam se tog perioda-i kad uspes da ugrabis tri minuta da sednes,mozak radi k’o na traci: koji ves ukljucujem,kome secem nokte…i tako redom. Kad malo odrastu i samo mrvicu se osamostale,bice ti neuporedivo lakse. Sto se ostalih poteskoca tice,sta da kazem-to je zivot. Iliti – don’t give up!
September 24, 2008 at 4:21 pm |
Ja ti se divim, i na zivotu i zivcima i skakanju. Majke mi!
September 24, 2008 at 5:29 pm |
Smejaces se nekim stvarima za deset godina…
Ajd polako, a kad budes mogla pozajmi i meni mozak kao i svojoj setri pa da malo odmaramo,lol..
Naravno da se salim !
September 24, 2008 at 5:40 pm |
Magi baš to što si počela da nabrajaš, jednom sečem nokte, drugom perem dupe, trećem objašnjavam matematiku, uz to još i… ma samo da se čovek smeje sam sebi. 😆
September 24, 2008 at 5:41 pm |
E moja Zelena, bez lažne skromnosti, ponekad se i ja sama sebi divim. 😀
September 24, 2008 at 5:43 pm |
Deda ja se već sad smejem, a za deset godina ću još pritom i da pevam, samo da me pamet ne izda. Mozak ne dam! Eto ti tvoj, pa odmaraj do mile volje. 😆
September 24, 2008 at 6:26 pm |
Vec sam ti milion puta rekla sta mislim o tebi i vasoj caroliji i sto posto te razumem.
Ne verujem da sam ikad sela da jedem, a da mi cerka bas tad nije vikala iz wc-a: “Maaaaaaamaaa, kaaaaaakiiiiiiila sam!!! Koj bre to metabolizam?! Kako bas uvek kad jedem?! Neverovatno!
Onu igricu od 500 miliona evra igrali Deda i ja davne jedne godine, isto kad smo legli da spavamo i slozismo se oko svega, dok pare nisu iscurile do kraja, a onda smo se oko zadnje stavke posvadjali tako da nismo razgovarali sutradan do podne. 😛 Da ne verujes, malo nam bilo…
Dok god mastas, bice dobro, a znam da ces i sad da se snadjes. Ipak si ti Charolija! 😛
September 24, 2008 at 7:50 pm |
Sanja nasmeja me slatko… a ja se ne sećam da sam otišla u wc, a da nije neko lupao na vrata da mu baš tada nešto treba ili nešto “važno” da mi kaže ili eto jednostavno samo da lupa po vratima. Ludnica. Tuširanje dolazi u obzir isključivo u večernjim, satima, a kuliranje u kadi samo noću kad svi spavaju. 😀
Što se tiče igranja igrica. To ostavljam samo za sebe. Moje igre, moja pravila… 😆
September 24, 2008 at 7:52 pm |
eto sve mi je jasno – znači s vremenom postaje još gore a ja se već sada osjećam kao rob uh jebem ti selo … 😀
September 24, 2008 at 9:12 pm |
Nije da znam kako ti je, ali mogu da zamislim ako ništa drugo…Proći će sve, biće vremena za sve, pa će nam biti žao što imamo toliko vremena…
September 24, 2008 at 9:35 pm |
Znam sve to Panky, ne bunim se ja mnogo, ali bi mi baš prijao ovaj moj daljinski upravljač. Nadam se da ćeš iz prve ruke videti kako naša jurnjava izgleda. Ma skroz zanimljivo. 😆
0..0
September 24, 2008 at 9:40 pm |
Missy ja se ne osećam baš kao rob, ali možda si u pravu, nije daleko od ropstva. 😆
September 24, 2008 at 10:14 pm |
…kad prodju ta cimanja i decurlija porastu, zaboravimo na mnoge neprospavane noci, ali one su neprospavane i sto je najgore one su prosle….godine…..porasle zajedno sa klincima….
i uvek cemo za necim zaliti ili zalimo, uzajamno davanje i uzimanje….i tako u krug…..sa pauzama i ponovnim startom…
pozzz draga
September 24, 2008 at 10:34 pm |
Razumem te potpuno. Sve smo zene prolazile te faze kroz koje ti sada prolazis a i mnoge, koje imaju malu decu. Izmedju mojih cerki je 4 godine razlika. Kada je starija bila tu oko 5 godina, krenule su i obaveze, kao dzez balet, pa casovi klavira, pa obdaniste (krenula u jaslice kada je imala 7 meseci a ja pocela da radim 4 sata), pa onda prvi razred, pa ucenje, pa da, nisam rekla kako nisam spavala nocu, jedno 6 godina. Prvo sa starijom pa onda sa mladjom. I jedna i druga do 3. navrsene. Moj muz, NI JEDANPUT nije ustao da im da flasicu. Tada je govorio, probudi mene, pa cu ja… a spavao (uvek pod alkoholisan) da si ga mogao i jebati i odneti, ista svar! I tako sam odlazila i dolazila kuci(uz put iskuvala), po 11 puta, mislim, gore, dole. I tada sam se osecala kao robot, kao da si na daljincu pritisla ubrzano premotavanje, e tako je to izgledalo. Sada, kada imam punih 55, a deca 29 i 25, umorna sam od zivota. Jeste mi lakse, ali i dalje je zivot suvise monoton. A lova? Da, da, treba mi vrlo, da zadovoljim neke osnovne potrebe, i tako jos po nesto sitno! Bice, valda. Tebi zelim da pronadjes nacin da odvojis sebi bar 1 h slobodnog vremena, da bi ostala normalna svojoj deci i muzu. NE MOGU ONI BEZ TEBE! Cuvaj se Ivana, ljubim te!
September 24, 2008 at 11:13 pm |
Ne rece nam nista o odlasku na kontrolu! Sta kaze doca o rekonvalescentu? Negujes li ga dobro? Slusa li te?;)
September 25, 2008 at 1:11 am |
Anu u kolica, a ostale u jakne i sa tatom na igralište. ko ima rolere/bicikl ili šta već nek ponese. Markiću loptu i tutanj. Svi napolje. Na sat vremena, dosta. A ti sve 4 u vis.
ja bih želela petoro da imam (nek mi da Bog i jedno, biću presrećna), i pored toga neću da prestanem da budem ja. deca jesu tvoj život, ali nemoj da dozvoliš da se izgubiš u ulozi mame. jeste ona najbitnija, ali pola sata dnevno možeš da odvojiš za sebe. makar da zuriš u zid, tvoja stvar.
kissoje
September 25, 2008 at 1:17 am |
Draga Saro u pravu si potpuno. Kad sad pogledam Jovanu, ima već 8 godina, pitam se kad je pre porasla. Mnogo brzo živimo, a neke trenutke bih zaustavila da traju, neke bih ubrzala malo, ali ništa se mi tu ne pitamo. Vreme neumitno leti. 🙂
September 25, 2008 at 1:29 am |
Draga Dudo, ne znam šta da kažem. To “umorna sam od života” me nekako zabolelo. Moja mama ima 57, a ja je i dalje vidim kao mamu koja sve može i sve zna i sve hoće i sve sve … ima dve ćerke i petoro unučića, a ona kao da ima 35. Koliko li je ona umorna? Svima stigne i da ugodi i da pomogne i ponekad se pitam odakle i njoj tolika snaga? … Ali znam, sve je stvar neizmerne ljubavi i ničega drugog. Ljubav sve pokreće.
Moj dragi mi pomaže oko svega, ali samo tokom dana, jer on toliko čvrsto spava da to nije normalno. Kao da je na teškim drogama. 😆
Kad sam bila trudna sa Anom navikla sam ga da samo kažem “Ivane”, ali onako kroz šapat, i on odmah ustane uzima mleko, daje Marku, pokrije ga i nastavi da spava. On se sutradan uopše i ne seća da je ustajao. Sada mi je žao da ga budim, ali čim se skroz oporavi moraću da upotrebim istu taktiku. Što da ne kad se on u stvari i ne probudi, a odradi sve što treba. 😆 😀 😀
September 25, 2008 at 1:31 am |
Kontrola je prošla super. Sve je OK. Naravno da i dalje ima bolove, ali sve bolje izgleda i oporavlja se super. Sledeća je 15 oktobra, a do tada će on meni već da ustaje noću. 😀
September 25, 2008 at 1:40 am |
Želim ti Drvena da ih imaš petoro. 😀
Nisam ja prestala da budem ja, ali u svoj toj jurnjavi i trci ne stignem da se posvetim svom miru.
Kada oni i izađu tako sa tatom, prosto ne mogu da dignem sve četiri u vis. Uvek ima nešto da odradim. Tako je kako je, bar još neko vreme dok malo porastu… a onda mi bude žao kad pomislim da su samo sada tako mali i beskrajno slatki i nemoćni i ja im tako trebam i tako im se od srca dajem i krajnje uživam, ali ponekad sam jako, jako umorna. 😀
September 25, 2008 at 4:58 am |
Kako si ti meni jedna pozitivna osoba, ne mogu da ti opisem, em se svaki put raznezim kad dodjem ovde, em se oraspolozim, iz nekog razloga 😀
Ma koliko ti trebala ta pauza, ipak se vidi da uzivas u svojim obavezama i zivotu.. A ovo za igrice, to sam i ja smisljala kad sam bila mala, sad vise ne, al mislim da bih trebala opet da pocnem, deluje skroz relaxirajuce 😛
September 25, 2008 at 8:14 am |
a, da, ti minijaturni trenu(t)ci, podsecaju me uvek na svajcarski sir, koji je inace jedna velika rupa tu i tamo prosarana sirom. tako je i zivot – jedna velika praznina ispunjena minijaturnim trenu(t)cima… sloboda odlucivanja i malo hrabrosti/ludosti nam pomazu da tih trenutaka bude sto vise 🙂
September 25, 2008 at 9:54 am |
Neprilagođena, drago mi je što tako deluju na tebe moje priče. 😀
Uživam potpuno, a još je lepše što se rezultati onoga što radim i čemu sam posvećena, svakodnevno vide i uzvraćaju se dečijim osmesima. 😀
September 25, 2008 at 9:59 am |
Mnogo si ovo lepo rekao o3one. Baš pravi švajcarski sir. Rupa, pa trčiš, trčiš, pa sir, pa rupa… i tako do kraja. 😀
September 25, 2008 at 12:49 pm |
Draga Ivana! To “umorna sam od zivota” sleduje posle dugog perioda rmpanja i monotonije. I ja sam vrlo zivahna. Sve radim sama uz litl help of maj dotr! Zivimo na 4. spratu bez lifta a imamo i psa. Pa zamisli samo to. Svugde idem pesaka, vucem sa pijace, spremam, kuvam, organizujem ruckove za dve cerke i dva muska, pravim kolace i nije mi tesko, jer ih sve obozavam. Uz to, sijem, popravljam usisivace, utikace, menjam sijalice, sisam se sama, farbam se sama a i druge… i da ne ispadne kako se hvalim, tu cu stati. Ne bih ti ovo sve ni rekla, jer se to sve podrazumeva jer, nema muskarca u nasoj kuci. Ne znam da li si znala, ali zene blizanci su JEDINE od svih znakova u astro karti, koje MOGU DA ZIVE BEZ MUSKARCA. Ovo je nekom utesno a nekom glupo. Ja sam ti zivi primer za to. Evo, vec 13 godina. Nije lako, ali uspeva.
September 25, 2008 at 1:43 pm |
Definitivno možemo bez muškarca, jer sve znamo, možemo, umemo, smemo … znam to i iz svog ličnog iskustva, ali moram priznati da je mnogo lepše i lakše u dvoje. Ti si stvarno izvanredna i osoba i majka i divim ti se u svakom pogledu. 😀
September 25, 2008 at 2:38 pm |
Ma normalna si, to nemoj ni da se pitaš 🙂
September 25, 2008 at 5:13 pm |
😀 Valjda jesam Saučesniče? 😀
September 25, 2008 at 6:51 pm |
Ja cu sad malo da kukam, onako zbog mene 🙂
September 25, 2008 at 8:21 pm |
I moj dragi malo spava ali kad spava nista ne cuje…i mnogo puta je i on ustajao u toku noci zbog dece a da uopste ne pamti…Sad su deca veca,a ja sam nekako i naucila da zivim kao navijena..Nemam mira.Sednem,ustanem,pa opet sednem,pa ustanem… Ali nema niceg lepseg u zivotu nego kad te malene rucice zagrle jaaaaako…Ma samo neka su srecni…onda smo i mi zajedno sa njima…
September 25, 2008 at 9:30 pm |
Sandra, a znaš kad spavaju, pa se onako raspilave po krevecu, opušteno i provuku noge kroz rešetke…. preslatko, tada mi dođe da ih izgnjavim i probudim, tada bih nekako prsla od sreće. 😀
September 26, 2008 at 3:41 am |
hvala draga :***
čuvaj se 🙂
September 26, 2008 at 10:54 pm |
Taj period kroz koji trenutno prolazis je pun intenziteta i zivotne potvrde,ali zahtijeva ogromnu snagu i odricanje.No,sve prode prije no sto se okrenemo.
Ipak je jedna stvar fantasticna,a to je cinjenica da sto vise dajemo,to vise dobijamo (od drugih,od zivota).Sigurna sam da znas na sta mislim. 😀
September 27, 2008 at 1:13 pm |
Potpuno se slazem sa tobom da je lepse i lakse u dvoje. I ja jako patim sto se moj brak nije odrzao. Ali, za decu i mene, razvod je bio najbolje resenje. Uostalom, vidi se i po deci. Mnogo su srecnije bez oca kakav je, nego da je ostao sa nama. Ovako ga ni ne vide ni ne cuju. Njegov izbor, sreca. A i starija moja cerka je radila sa njim do pre par meseci i obolela od stitne zlezde. Sta ti stres uradi, to valda ne moze ni jedna druga sila. Volim kucu, jedva cekam penziju da malo uzivam. Jos par meseci, pa da oduzim svoje: 35 godina radnog staza i 55 godina zivota. Malo li je?
September 27, 2008 at 2:39 pm |
Jeste lepše u dvoje, ali ako ne ide najbolje je razići se. Što pre, to bolje i po decu i po bračne partnere. Čudno je kako deca negde podsvesno pate za drugim roditeljem, pa ma kakav da je. Spremna su i da oproste, ma sve. Nisam ostavljeno dete, pa ne znam, ali moja Jocka jeste. Ima potrebu da priča o tati lepo, pa čak i kada nije lepo. Ulepša sve bar pet puta, i ako je svesna da to baš i nije tako. Valjda joj je tako lakše! Jbga, svako svoj krst nosi.
September 27, 2008 at 2:40 pm |
Još par meseci izdrži, a onda se opusti i uživaj. I da dođeš obavezno. Razmišljala sam kako bih ti sigurno persirala da smo se upoznale odmah onako lično, a ovako smo baš drugarice. Pozdrav. 😀
September 27, 2008 at 11:36 pm |
Naravno da smo drugarice, Ivana. Ti si mi posebno draga, osecas ti to, sigurno. Nekako smo se nasle, blizancice. Jao, jedva cekam da prodje tih par meseci i da dobijem status penzosa. U stvari, tek onda pocinje prava borba za opstanak, ali cu nekako raditi po svom izboru, jer ce penzija biti tolika, da prezivimo jedno 5 dana u mesecu, sa placenih frtalj racuna. Tuga jedna. Od srede se nesto lose osecam a nemam pojma sta mi je. Ne idem na posao, vec tu malo prckam po kuci, odem laganini na pijacu, pa se odmorim, pa skuvam, pa se odmorim, a u glavi neki tup bol, oci na pola koplja, bole me misici, krsta. Mora da me napao neki virus. Idem u ponedeljak kod lekara, ako mi ne bude bolje. Mogu ti reci da jedva cekam da te upoznam. Od nedelje, ako mi bude bolje (tacnije u sredu), moja mladja cerka i ja idemo kod starije u goste u Bg. Naravno i dzuksi. Ona dolazi u ponedeljak da vidi stanje svoje stitnjace, ja kod lekara, pa, mozda u goste. Oni su na Paliluli. Ako vidis tri dame, kako setaju belog Bisona koji se odaziva na Tedi, to smo ti mi. Cao, vidimo se, mozda i ranije.
September 27, 2008 at 11:39 pm |
Ja bih tebe prepoznala sa slika, ali ti mene ne znas. Ja u stvari volim tu neizvesnost, da zamisljam osobe koje ne poznajem, pa se onda iznenadim. Ne mislim na tebe, jer tebe znam. Ali, desi se da se iznenadim vrlo neprijatno. Recimo, osoba ima divan glas preko telefona, a kada se nadjemo uzivo, uzas. Ne mogu da spojim glas i stas.
September 28, 2008 at 12:54 am |
Osećam i znam da jesmo drugarice. Kad pomislim samo na penziju, uh… Ja je neću dočekati. 😆 Kažem to zato što do skoro nisam imala ni sat radnog staža. Sada već imam cele dve godine staža u klubu kao sekretarica. Možeš misliti. U mojim godinama je moja mama imala 17 godina staža i u 34toj je dobila stan od preduzeća. Ne mogu to ni da zamislim kako je. Počela je da radi još dok je bila učenica.
Što se tiče te viruščine, mogu da ti se pohvalim da smo ga svi u kući zakačili, sem ovog mog operisanog koji je još pod koje kakvim lekovima, pa je zaštićen. Cure nosevi na sve strane, ali mi se ne damo, sve smo bolje i bolje.
Teško da ćemo se sresti negde u gradu, jer smo mi na Banovom Brdu, a još smo i bolesni, pa šetamo samo ovde po parku.
A što se tiče upoznavanja i ja jedva čekam, pa kad bude bude. Napisaću uskoro jedan post, o jednom upoznavanju dvoje ljudi, koji su se sasvim slučajno našli na internetu.
September 28, 2008 at 7:11 pm |
hej, ja jos nikada nisam pomislio da stisnem pause! vecno taj play, pa ga stiscem i kad je vec debelo pritisnut, kazu mi smiri, ali eto… ja jos picim, a dokle cu, ne zna se….
September 28, 2008 at 8:37 pm |
E moj prijatelju, ni kod mene nema tog pause, ali eto imam pravo da maštam malo. Nema pause do kraja života izgleda. 😀
September 28, 2008 at 9:35 pm |
Nisam znala da ste i vi virusni. Mene napao neki u glavu i misice. Nit kijam, nit kasljem. Samo mi kapci na pola ociju, nekako tesko gledam. I glava tutnji. Pijem echinaceu i limuncice. Malo mi danas bolje. Malopre me zvala cerka da pita da li cu ozdraviti do srede? To je jedino pitala 😦 od svih mogucih pitanja u ovom mom stanju. A juce nije ni to pitala! Mozda sam malo rovita i osetljiva. Navikle mame na svasta. To tek da znas da postoje i takve situacije. A u ovoj mojoj “bolesti”, moja mladja cerka ni jedan dan nije ustala da je nije sacekao svez hleb, skuvan rucak, oprani sudovi. A meni nije skuvan ni jedan jedini caj! Pa, sta da ti kazem… Sve ti je jasno. Eto, zato ti treba druga polovina, jer, ocekujes bar to, kad zagusti. Ozdravite sto pre! Sto se tice razdaljine Banovog brda i Palilule, nista mi ne znaci, jer o Beogradu znam toliko,koliko samo da prodjem kroz njega. Srescemo se, jednom!
September 29, 2008 at 9:02 pm |
Danas je malo bolje. Ali, skotina nece da me napusti. Stiglo mi dete iz Bg. Sutra se pakujemo i idemo kod nje. Bar je lepo vreme, pa cemo moci malo da se muvamo. Valda cu izdrzati jer sam jos rovita. I ne moram, ostacu sa kerandzom u kuci.
September 30, 2008 at 12:08 am |
Mislim da deca (svi smo mi nečija deca) brigu i pažnju svojih roditelja vide kao nešto što se podrazumeva, kao nešto prirodno i sasvim normalno, tako da ponekad zaborave da uzvrate sa bar malo pažnje, ali zato umeju da vrate onda kada se najmanje nadamo.
Lepo se provedite u Bgdu. Ozdravićeš brže u najmilijem ti društvu. 😀
September 30, 2008 at 11:41 am |
Hvala ti, u pravu si. Sada je tu, pa stalno ispituje jel sam ozdravila. Brine da li cu imati snage da se muvam sa njima po Bg. Koliko ja snage imam, ni njih dve zajedno nemaju. Sta sam sve pregurala preko svojih “nejakih” pleca? To samo znaju mame! Isto ce tako i one svojoj deci, nadam se, jer su od mene samo dobro mogle da nauce. Ne hvalim se, ali je istina. Evo, kofer je spreman:) Pa sta da radim kada nam treba garderobe i za po kuci i za ulicu. I kuce treba spakovati, peskir, hrana, kao pravu bebu. On spava samnom u krevetu, i inace po krevetima, pa svaku setnju zavrsi u kadi (a jos je i beo). Javicu se iz Bg, jer su mojima juce uveli internet. Pozdrav i uzivajte u ovom divnom danu.
October 2, 2008 at 4:45 pm |
Jeste sada “tesko” – jurnjava za klincima, ovoga obuci, ovoga presvuci, ovoga nahrani i sl.
Znam da su sve te tvoje jurnjave tebi nekada zapravo slatke i drage… jer dovoljno je samo zamisliti – sta da toga nema, da sedis sama, ubijas se od dosade, nemas kome ni osmeh da podaris, dobro jutro da pozelis, …
Oni ce porasti, doci ce vreme kada ce sve sami raditi i kada cete se ti i deda smarati i jedva cekati kada ces ih sve djuture sa njihovim porodicama pozvati na nedeljni rucak i tada ce ti prijati malo galame, jurnjave (ovo pricam za jedno 20-25 godina, zato sam tvog supruga nazvao dedom :))))
Zivot je lep, za sve bude vremena. A i film “Click” znas kako se zavrsio. Mozda ni taj daljinski upravljac nije resenje, vec prepustiti sve toku.
October 2, 2008 at 11:19 pm |
Naravno Ivane da uživam u svemu tome, ali imam pravo i ja da se umorim malo. 😉
S obzirom da mi je ceo život vezan za decu (od svoje 18 kad mi je sestra rodila prvog sestrića), računam da kada ovi mali porastu, doći će vreme i unučiće da imam, tako da ću odmah da se bacim na sledeću životnu fazu, čuvanje unučića i tako do kraja života ću ostati “dete” uz sve njih. 😀
Što se tiče “Click”-a, znam kako se film zapetljao, zato ja i maštam o daljinskom koji ima samo “pause” i “play”, bez premotavanja i ostalih dugmića, da ne mogu da zabrljam nešto. 😆
October 3, 2008 at 10:40 pm |
Cao Ivana! Bila u Bg. Prvi dan u zoo vrtu, to nikada ne propustam. Mogla bih provesti sate i sate posmatrajuci zivotinje, ali su me deca izvukla napolje. Obisle Deltu, sedele na keju, pile kapucino i gledale u Dunav, koji je divne neke tirkizno plave boje. Neverovatno, kakva mu je podloga. Bilo je puno pasa, pa se i nas bišon druzio. Uglavnom, prijatno provedeno vreme sa decom. Kako ste vi proveli ove divne dane? Kako je rekonvalescent? Jel ste svi ozdravili?
October 4, 2008 at 1:57 am |
Baš volim Dudo kad svratiš ovako do mene i ispričaš mi kako si provela vreme, ali još više bih volela kada bi već jednom napravila svoj blog, pa da se raspišeš onako kako samo ti znaš. Ako hoćeš mogu ja da ti pomognem oko pravljenja bloga, nije mi teško. Drago mi je da ste se lepo proveli, a nadam se i da ste i na kontroli dobro prošli. 😀
Mi smo ozdravili, kine po neko tu i tamo, ali uglavnom smo dobro. Rastemo svi zajedno u svakom pogledu. 😀
Dunav je mnogo lep, ali mi više preferiramo Savu. Imamo mali splav na Savi i tamo provodimo većinu slobodnog vremena. Prija mi ovo lepo vreme, ali u kostima osećam da je zima jako blizu, pa ne mogu ni da se opustim ko čovek. 😆