Merso, ubica s predumišljajem – Alber Kami – Stranac

Ne, neću klasično da analiziram ovo delo Albera Kamija. Ima toliko toga već napisanog i u knjigama i na internetu. Neću da pričam i pišem nešto što je već ko zna koliko puta napisano. Samo ću nešto da primetim, a nisam pronašla podatak da je neko mislio tako kao ja. Evo već drugi dan kako razmišljam o Mersou.

Stranac može uvek da se čita i svaki put drugačije da zvuči. Bar je takav slučaj sa mnom. U svim kritikama se naglašava da je Merso (glavni lik) nehotično ubio Arapina na plaži. E baš nije i to je u stvari ključno u celoj knjizi. Baš to je Kami hteo da kaže, da uvije i zavije, a da ne bude primećeno na “prvu loptu”. To je moje mišljenje koje bih branila sada u razgovoru sa profesorom, ostalim učenicima, ma i u odnosu na cenjene kritičare.

Čitali ste Stranca? Ako niste pročitajte ovo ili ovo da biste znali o čemu pričam ili u najboljem slučaju pročitajte knjigu.

Odakle meni ideja da je Merso namerno ubio Arapina? Približiću vam malo situaciju. Posle kupanja u moru, sa svojom devojkom Marijom i njihovim domaćinom te nedelje, Masonom, sa plaže odlaze na ručak u kuću. Ručaju, popiju malo vina i onda Merso, Mason i Remon (komšija i drug našeg glavnog junaka) odlaze da prošetaju plažom, dok Marija i Masonova žena ostaju kod kuće. Šetajući nailaze na dva Arapina koji su u svađi sa Remonom.

Naš glavni junak ne učestvuje u nastaloj tuči. Remon bude isečen nožem. Merso ostaje sa dve žene u kući da im ispriča šta se desilo, dok Mason i Remon odlaze kod lekara. Vraćaju se i tada Remon, kome je nožem isečena ruka i lice, želi da prošeta plažom, odbija da mu bilo ko pravi društvo. Naš junak bez obzira na sve, kreće sa njim.

Šetaju, “činilo se da Remon zna kud ide, ali verovatno to nije bilo tačno”, dugo su hodali po vrelom suncu, sve dok ponovo nisu naišli na ona dva Arapina koji su ležali na plaži. Remon vadi pištolj i pita: “Da ga smaknem?”, Merso odgovara: “On ti još ništa nije rekao. Bilo bi gadno da pucaš tek tako…Ako on ne izvadi nož, ti ne smeš da pucaš…Nemoj. Priđi mu kao čovek čoveku i daj mi taj svoj revolver. Ako se onaj drugi umeša ili ako izvadi nož, smaći ću ga ja.” Ništa se ne dešava, gledaju se. “Pomislio sam u tom trenutku da se može i pucati i ne pucati.” Arapi odlaze.

Vraćaju se do kućice, Mersou je užasno vruće i teško mu je da se popne stepenicama na sprat. Odlučije da se se vrati na plažu. Eto to je to! Toliko mu je vruće da nema snage da se popne jedan sprat, ali ima snage da se vrati na plažu i da nastavi da hoda?! Dan je vreo. Upekla zvezda. “Sva ova žega me je pritiskala i smetala da koračam…stezao sam zube, stiskao pesnice u džepovima na pantalonama, sav se upinjao da nadvladam sunce…Dugo sam tako išao.”

Gde je on to krenuo? Šeta po lepom danu, bez cilja? Prija mu sunce i letnji vreo dan? NE!!! Ima cilj i nada se da će sresti one Arape. “Želeo sam da ponovo čujem žubor njegove vode, (tu postoji izvor) želeo sam da pobegnem od sunca, napora i ženskog plača, želeo, najzad, da ponovo nađem hlad i mir. Ali kad sam prišao bliže, video sam da se onaj Remonov vratio…Za mene je ta stvar bila svršena i došao sam ovamo i ne misleći na nju.” Da li?

“Čim me je video, pridigao se i stavio ruku u džep. JA SAM NARAVNO, STEGAO REMONOV REVOLVER U KAPUTU.” Jeste li primetili tu rečenicu dok ste čitali Stranca? Kada i zašto je po tako vrućem danu, posle kupanja u moru, obukao kaput? Njegova devojka nosi belu lanenu haljinu, njegov drug plave pantalone i belu košulju sa kratikim rukavima.

Alooo, on nosi kaput na +40, pa neka je to i neki mantil, ali toliko je vruće da jedva može da se diše, a on nosi kaput, ajde neka ga nosi, malo je lud ili šta već. Zašto ga nije skinuo kada je došao do kućice, bilo mu je jako vruće i loše od žege? Zato što je u džep od kaputa stavio revolver, zato što mu je revolver trebao. Nije mu trebao da se brani, jer on je sam otišao na ono mesto gde su bili Arapi. Bez obzira što je bilo daleko i što je bilo vruće i što mu je bilo jako teško da hoda. “Već dva sata dan se nije micao, dva sata kako je bacio sirdo u okean ključalog metala.” Dva sata kako je uzeo revolver u svoje ruke. Više od dva sata je u kaputu.

Arapin nije ustao, ležao je na suncu, samo je izvadio nož iz svog džepa, nije napao Mersoa. “Ali ovoga puta, ne pridižući se, Arapin je izvadio nož i pokazao mi ga na suncu.” ALI OVOGA PUTA. Znači da je Merso očekivao da će biti drugačije. “Bilo je to ono isto sunce kao onog dana kad sam sahranjivao mamu i, kao i tada, bolelo me je čelo, a svi damari na njemu udarali su mi pod kožom u isti mah.”

Pucao je jednom u Arapina koji je ležao. “Stresao sam sa sebe znoj i sunce…Onda sam ispalio još četiri hica u nepomično telo u koje su se kuršumi neprimetno zabijali.”

Kada ga kasnije advokat pita zašto je to uradio, Merso ćuti. “Zašto, zašto, zašto?!” Svaki put kada je bio u nekim čudnim situacijama, setio se svoje majke. Njegova majka je ključ cele njegove priče, njegova majka je žena koju je sahranio bez i jedne suze, njegova majka je bila neko sa kim nije imao šta da priča, nisu postojala neka lepa sećanja, samo praznina.

Nije hteo da je vidi poslednji put mrtvu u sanduku. Nije imao potrebu za tim, jer njegova majka živi u njemu, ako bi je video mrtvu to bi srušilo njegove iluzije. On živi od danas do sutra, čini se monotonim životom, ali to nije tačno. On se trudi da se uklopi, da ima devojku, da ima prijatelje, ali sve mu teško pada, jer osnova svakog života je ljubav. Ljubav koju on nije imao od svoje majke i koju nije umeo ni da primi ni da pruži, jer tako je naučen. Kada već nije dobio ljubav od one od koje je prirodno da je dobije, onda mu druga ljubav i ne treba. Svejedno mu je, hoće li se oženiti Marijom ili ne. On ne vidi nikakav značaj u tome da devojci kaže da je voli ili da to čuje od nje. On ne ume da oseća ljubav, zašto bi onda i pričao o njoj?

Jedino sećanje koje ima na oca je, opet, iz priče njegove majke. Otac je išao da gleda neko pogubljenje, a kada se vratio povraćao je. Koliko je ta žena bila očajna kada je svom detetu pričala takve priče? On ne zna nijednu drugu priču vezanu za svog oca. Oca se ne seća, nije ga nikada upoznao. Bez obzira da li je otac umro ili ih napustio, njegov jedini oslonac u životu je bila njegova majka, koju je na kraju odveo u dom za stare, jer više nije imao šta da priča sa njom.

Nije je posećivao, ali odlazi na njenu sahranu. Pitam se da je otišao dok je bila živa, da li bi taj susret isto izgledao kao i kada joj mrtvoj dolazi? Ona…zatvorena u svom “sanduku” celog života. Ćuti, pa ćuti. Mrtva ili živa svejedno. Pred samu svoju smrt i sama u potrazi za ljubavlju, nalazi snagu da pokuša da se zbliži sa nekim, sa starim gospodinom Perezom, takođe štićenikom staračkog doma. “Na domaku smrti mama se sigurno osetila oslobođenom i spremnom da sve iznova proživi.” Tek kada je bila sigurna da nema još puno vremena. Strah od ljubavi i čežnja za istom.

Merso zna da se ne sme ubiti čovek koji te nije napao i takav savet daje svom drugu, svestan je posledica, ali kada dolazi do pištolja on rešava da promeni dalji tok svog života. Zašto je pucao u Arapina? Jednim metkom, uplašio se, ali čemu ostala četiri hica? Kada je već ubio čoveka, sa ostala četiri hica je “ubio” sve ono sa čim nije bio zadovoljan u svom životu. Tim činom ubio je i svoju majku i oca i društvo u kom živi i samog sebe, na kraju. “Zar ponekad svako ne poželi smrt nekog sebi dragog?”, pita se u jednom trenutku dok mu sude.

Osuđen je na smrt. “Ali svi znaju da život nije vredno živeti.”, razmišlja. “…nije važno da li će čovek umreti u tridesetoj ili u sedamdesetoj godini…”, zaključuje. Postoji mogućnost pomilovanja, ali koliko god da se nada da će biti pomilovan, sa druge strane i svejedno mu je. Umreće kad tad. Danas ili sutra, kao da je to važno?

Na kraju njegov izliv osećanja i bujica reči koje upućuje svešteniku, ne kao pokajanje, jer u Boga ne veruje, već kao olakšanje samom sebi, jer napokon se osetio dovoljno jak da kaže sve što ima, celom svetu, dolazi kao “…očišćenje od zla… i prepuštanje ravnodušnosti sveta.”. Posle toga je shvatio da mu je to bilo potrebno: “Da bi se sve konačno završilo, da se ne bih osećao toliko usamljen, ostalo mi je da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje.”.

Da li je Merso dočekao pomilovanje ili je pogubljen, ne zna se. Ostavljeno je čitaocu da sam zaključi. Da li će živeti otuđen od svih u nekom zatvoru, godinama čekajući dan svoje smrti ili će ga ubiti oni koji su mu sudili, svejedno je. To bude isto, jer on je svoj život svakako završio, ne onda kada je ubio Arapina, već onog trenutka kada je sve što misli rekao svešteniku i kada je postao svestan sebe.

On je stranac čitavom svetu, jer prihvata, da život jeste jednostavan i ne komplikuje ga bez nekog cilja. Svi ljudi negde u sebi imaju potrebu da budu voljeni. Ako im još u detinjstvu ta potreba ne bude ispunjena, onda im je zaista svejedno šta ih čeka u životu. Svojim prilagođavanjem situacijama, ostaju stranci ostalim ljudima i tu pomoći nema. Neće ih nikada shvatiti i prihvatiti. Privićiće se na sve u svojoj potrazi. Čini se da čovek zaista može i u “sanduku” da živi.