Samo još jedna priča

Imala je samo 11  godina kada je dečko njene sestre odveo u bioskop i negde na sredini filma joj stavio ruku među noge. Sklonila je njegovu ruku, osetila se prljavom. Isprljao je taj dodir. Zagrlio je u tami bioskopske sale, privukao sebi i šapnuo na uvo:  “…a jesi li se ikada poljubila u usta?” .

Bila je mala, nije umela, nije smela da ustane i izađe iz bioskopa. Nije imala poverenja u nikoga da bi se požalila. Ćutala je. Umeo je da je pritisne uza zid, sa sve dignutim organom, da je stisne i kaže joj kako je želi. Ćutala je. Gadila se, plakala je sama.

Imala je samo 15 godina kada joj je “onako u šali” 12 godina stariji čovek prislonio pištolj na čelo i rekao: “…a jesi li se jebala nekada.” Drugi ludak u njenom životu. Te noći je izgubila nevinost  sa pištoljem koji je stajao na stolu. “Neću ti ništa, onako sam ga stavio na sto.” Tada joj je uradio sve ono što odrasli ljudi rade tokom seksa.

Prvi put joj je bilo teško, branila se, otimala, za sve ostalo što se te noći desilo, bilo joj je svejedno. Obamrla je. Seća se samo mirisa pomorandži i njegovog imena i prezimena. Svojih grudi kako se ljuljaju u ritmu kojim je nabijao na sebe.

Tražili su je cele noći, inspektori, mama, tata, prijatelji, nisu mogli da je nađu. Ujutru je došla kući, ispričala neku priču. Šest inspekora nije moglo iz nje da izvuče njenu muku. Držala se svoje priče. “Tužna je bila i posle škole je zaspala na nekim stepenicama u suzama.” Ostavili su je na miru, “ma to je pubertet”. Ćutala je.

I ako mala, neiskusna u svemu, znala je da sve to neko odozgo gleda.  Ono ime i prezime su sahranili posle par godina. Ubio ga je neko, a da niko nije znao zašto. “Bio je tako dobar momak. Spreman svakom da pomogne. Divno jedno biće. Zašto se takve stvari dešavaju tako dobrim momcima?” Ona je znala zašto se to desilo. Zapalila mu je sveću za dušu u crkvi i oprostila mu.

Imala je 19 godina kada se prvi put zaljubila. Kada je poželela da se da nekome, onako, i dušom i telom. Ne…nije mogla, nije smela. Morala bi da ispriča svoju priču. Nije želela. Ćutala je. Izgubila je svoju prvu ljubav.

Nakon toga je našla momka koji pre nje “pičke nije video”. Iskoristila ga je, da sa njim “izgubi nevinost”. Sačuvala je svoju tajnu i napravila priču koju je mogla da kaže svima.

Nije se plašila muškaraca, nije ih mrzela, nije ih krivila, nisu svi za nju bili stoka, nisu bili isti, volela je. Prebolela je, oprostila i nastavila da živi. Mnogo pametnija, mnogo jača, mnogo zrelija od svih koje je ikada upoznala. Mnogo jača nego mnogi ljudi koje je kasnije upoznala.

Svi koji su joj ikada zadali bilo kakvu bol i patnju su kažnjeni. Neki ovako, neki onako. Nije klela, samo je imala svog anđela čuvara, koji je podmirivao njene račune.

Postala je toliko jaka i svesna svega u svakoj situaciji, da joj niko nije mogao parirati. Čuvala je svoju tajnu, dok nije upoznala mene. Dok me zaista nije upoznala i priznala da se te ružne stvari, jesu desile.

Samo sam je jako zagrlila.

34 Responses to “Samo još jedna priča”

  1. Tweets that mention Charolija » Samo još jedna priča -- Topsy.com Says:

    […] This post was mentioned on Twitter by Ivan Muljevski and Dragan Radović. Dragan Radović said: RT Charolija novi blog post "Samo još jedna priča" http://bit.ly/uHqlE […]

  2. Reminder Says:

    Ne znam šta da kažem. Ostao sam bez teksta. Takvi ljudi ne zaslužuju da žive

  3. Charolija Says:

    Reminder takvi ljudi i ne žive. Ubije ih neko kad tad ili završe u zatvoru iz ko zna kog razloga. Ispaštaju za sve loše što su ikad učinili. Ravnoteža postoji, pa ma koliko mislili da je nešto nepošteno i nepravedno.

  4. Reminder Says:

    Daj Bože da je tako. To bih najviše voleo. Da svako dobije ono što je zaslužio.

  5. malabreskva Says:

    O, bože, kako je potresna ta priča…
    Žao mi je što je to morala da prodje,
    treba biti stvarno heroj pod takvim okolnostima.

  6. Deda Says:

    Nazalost, ima ovakvih prica oko nas. Neke prihvatimo, a neke ne zelimo da cujemo. Kada se ovako izadje na videlo, obicno nemamo pametniji komentar nego pokusavamo da razumemo i saosecamo sa likovima iz price…
    Najgore nam je nekoko kad se to desava nekome od nas ili nekome iz nase najbilze okoline. Onda patimo i placemo…Tek tada nemamo racionalno razmisljanje …
    U svakom slucaju, osudjujem bilo kakav vid nasilja. Sada , kao roditelj, zaista nemam odgovor sta bih uradio da neko moje dete unakazi, verovatno nista pametno ??? U stvari, strah me je da pomislim …Bilo bi svasta !!!

  7. Dudaelixir Says:

    Bože, uvek sam se pitala da li osobe koje pretrpe takav jedan i fizički i psihički bol, mogu da nastave zivot “kao da se ništa nije desilo” i da se zaljube u muškarca i imaju decu?
    Ovo je strašno! Ne znam sta bih im radila! Neću kleti, neću nabrajati, ali bih, rado, posle ovog teksta!
    Svaka joj čast na ZIVOTU, posle svega!🙂

  8. SanjaKokica Says:

    Odličan post. Divan osvrt na život i praštanje, na andjele čuvare i sudbinu koja svakoga stigne. Neko to od gore vidi sve…(ovo je za breskvicu, čini mi se…Djole…)
    Poslednja rečenica…tera na razmišljanje…da li tek kroz život shvatimo ko smo, šta smo i da nemamo nikoga bližeg do nas samih…i da samo mi…sami sebe u potpunosti prihvatiti i razumeti možemo…

  9. Goran Aničić Says:

    HOMO HOMINI LUPUS EST😦

  10. Charolija Says:

    Reminder da, svako dobije ono što zasluži.

  11. Charolija Says:

    Breskvice neki ljudi su tako satkani da hteli, ne hteli postanu heroji.

  12. Charolija Says:

    Deda kada se tako nešto, ne daj Bože desi, posle toga bilo kakva reakcija je uzaludna. Mislim da na žalost osobama koje prođu kroz ovakve neke stvari u životu, niko ne može pomoći, već samo oni sami sebi, ali zaista moraju to da žele, inače sigurno odlaze nekim pogrešnim putem.

  13. Charolija Says:

    Dudo priča je za film, mada puno sličnih filmova ima. Treba voleti život čak i onda kada boli i kada je surov prema pojedincu. Ne znam gde takvi ljudi nađu snagu, u stvari deca. U pitanju je dete. Odakle tako mladom biću takva snaga? Verovatno se rodila takva jaka.

  14. Charolija Says:

    Kokice mislim da je najveća životna istina da čovek sam sebi jedino može i da pomogne i da odmogne. Šta bi bilo da ga je prijavila? Odmah bi je svi gledali kao žrtvu, što ona i jeste, ali to joj nikako ne bi pomoglo. On u zatvoru, recimo, to njoj ništa ne bi značilo. Ne bi moglo da vrati vreme unazad. Suočavanje sa istinom je jedini izlaz i vera u Boga.

  15. Charolija Says:

    Na žalost Gorane, čovek čoveku i jeste vuk.😦

  16. zelenavrata Says:

    Sama si dala najboji komentar, Kokici-Suocavanje sa istinom je jedini izlaz i Vera u Boga.
    To je to.
    Tuzna prica, koja dovede do sebe, nadje sebe, ojaca se i mora da ide dalje. Kako ona, tako i svi.

  17. veshtichanstvena Says:

    Nema šta da se kaže biću koje prodje takvo iskustvo.
    Monstrumi hodaju medju nama,i nikada neću shvatiti kako je to moguće.
    Zamisli tu devojčicu, maltretiranu, ponižavanu.Pa kako ona to da zaboravi?Strašno

  18. SanjaKokica Says:

    Svaka joj čast na hrabrosti i što je podigla glavu gore, takodje, skidam kapu što nije sve ljude, sve muškarce poistovetila sa tim nečovekom, nego je pružila šansu, išla dalje i u svakom čoveku gledala čoveka dok se drugačije ne pokaže. To ne polazi svakome od ruke. Mnogo njih uništi svoj život, jer ćuti, a opet nema snage za to, kao ona, ćutnjom se povlači u sebe i osudjuje ceo svet.

  19. Slavko Says:

    Ja stvarno nisam jedan od onih tipova “ubiću, jebaću mater, zaklaću…”, ali stvarno mislim da tipovi koji siluju ne zaslužuju da žive ni dana. A oni što siluju djevojčice… Uh, znam da bih bio u stanju da ga bez razmišljanja ubijem kad bih ga zatekao u činu. Neka mi bog oprosti, ali tako je.

    Ivana je Heroj.

  20. dollybel Says:

    Srećna sam što i ja znam da postoji ta ravnoteža i što se sve vraća i plaća, sa odgodom doduše, ali sa kamatom.

    Da bi pobijedili ono što je bilo moramo se suočiti sa tim.
    Zato sam napisala neke moje priče koje su dugo čuvane u meni, a k’o žive rane su pekle. Prošlo je, život se nastavio, što me ne ubije ojača me, samo što ja ne umijem da oprostim.
    Ili ne želim. Ne znam. Sramota me da pomislim da ne želim. Lakše je reći ne umijem, ne mogu..
    Neću da oprostim. Nikada.
    Nikada.

    Izvini što svašta ovde napisah.
    U duši mi se zgrčilo.

  21. Charolija Says:

    Zelena suočavanje sa samim sobom je najteže od svega što čoveka može da snađe, ali je svakako neophodno.

  22. Charolija Says:

    Veco rekla sam u nekom komentaru kod tebe, da zaborav ne postoji, ali mislim da je mnogo lakše kada čovek ima snage da oprosti nešto tako strašno.

  23. Charolija Says:

    Slavko to su stvari koje i od najtolerantnijih ljudi mogu da naprave one sa kratkim fitiljem.

  24. Charolija Says:

    Dolly razumem te. Ne mogu ti reći “oprosti im”, jer to je stvar svakog čoveka posebno. Oproštaj olakšava dušu. Ovde uvek, baš uvek možeš da pišeš šta god hoćeš. Dobrodošla si i ti i tvoje misli.🙂

  25. Charolija Says:

    Kokice to se u najvećem broju slučajeva i desi sa onima koji ćute. Ovo je zaista jedan od retkih slučajeva.

  26. dollybel Says:

    Hvala ti.

  27. stevo Says:

    Njena sudbina, i sudbina ostalih! Mislim da je slabašna ta ravnoteža, jer znamo samo za to što ispliva na površinu, ono što ostane u dubinama…

  28. malabreskva Says:

    Čujte i počujte ja i Vestica proglašavamo „Nedelju smeha na blogu“.

    Volele bi da narednih dana objavljujemo vesele i smešne postove, pa vas sve pozivamo da se pridružite.
    Hoćemo sve što je smešno, od klipova,viceva,slika,naših tekstova ili tudjih.Dosta smo se bavili teškim temama ovih poslednjih nedelja.

    Da se malo razvedrimo. Pratiš nas? :)))

  29. Charolija Says:

    Breskvice u pravu ste…od danas se samo smejemo.😀

  30. magi Says:

    oduvek verujem da svako dobije ono sto moze da podnese. mislim da ne znam ni jednu drugu osobu, ni privatno, ni virtuelno koja bi se hrabrije i bolje izborila sa bas ovakvom sudbinom.

  31. shaputalica Says:

    “u duši mi se zgrčilo” rekla dolly, a to je možda pravi opis osećenja koje mi se javlja…trći put dolazim i bez reči sam.

  32. Dudaelixir Says:

    Došao muž kući ranije nego obično, i zatekao ženu sa “padobrancem” u krevetu. Zatečeni, dostojanstveno ustade i reče:

    – Gospodine, svestan sam svoje krivice, stojim vam na raspolaganju!

    – Neka, hvala! – odgovori muž, – Ja ne varam svoju zenu!

    Znam da nije odgovor na temu, ali videh da si prihvatila smeh, posle dosta teških postova, pa rekoh, da te malo nasmejem! A i “padobranac” je u vicu!😀

  33. Charolija Says:

    Magi Šaputava…ma sve je to samo jebani život.

  34. Charolija Says:

    Dudo pravi padobranac bi odmah iskočio kroz prozor.😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: