Neka sećanja

Rođena sam u, za mene najlepšem gradu na svetu, u Kraljevu. Svaki grad u kom se bilo ko rodi je za njega najlepši na svetu, ali o Kraljevu reči hvale imaju i oni koji samo zastanu u njemu. Kraljevo je za mene centar sveta.

Dakle rođena sam u centru sveta, 17. juna, 1974. godine. Bio je ponedeljak, tačno podne. Kada je sunce tog dana dostiglo najvišu tačku na nebu, rodila se devojčica dugačka 52 cm i teška 2700 g. Kažu da mi se tata najviše obradovao, drugo dete i opet devojčica. Babica se prosto začudila, tolikoj njegovoj radosti, jer ipak ovo je ovde Balkan i sve tate više vole mušku decu. Kad ono jok. Čovek pošandrcao.

Moja starija sestra je bila razočarana. Malu četvorogodišnju devojčicu su babe, tetke, strine ubedile da će da dobije brata. Nije tada mogla da zna koliko treba da bude srećna što je dobila mene za sestru. Sada posle toliko godina se iskreno radujemo, što imamo jedna  drugu.

Majka kao i svaka druga dobra majka, bila je presrećna što je rodila živo, pravo, zdravo dete. Rodila ga majka.

Svojih prvih 10 godina života, živela sam sa roditeljima i sestrom u podstanarskoj kući koja se nalazila skoro u centru grada. Imali smo, za mene tada, najveće prostrano dvorište u celom gradu, koje je meni zaista bilo centar sveta.

Tu sam naučila sve što dete u svojoj prvoj deceniji života treba da nauči i zna. Bila sam i mirno i živahno dete, odjednom. Kažu da je bilo dovoljno da budem suva i sita i da se ne čujem. Mislim da su u suštini svima nama malo zbrkana sećanja iz ranog detinjstva.

Najdraža uspomena mi je sećanje na mog Komšiju Ljubinka. On je bio deda koji je živeo sa svojom ženom u kući koja je zidom bila spojena sa našom kućom. Pošto su i mama i tata radili, a ja nisam išla u obdanište, čuvala sam se sama.

Ne mogu da kažem tačno sa koliko sam godina počela da ostajem sama kod kuće. Recimo da je to sa 4 godine, da ne kažem i manje, da ne preteram. Pokušavale su da me čuvaju mamina maćeha, tetka i tatina tetka, tj. neka baba, ali to nije išlo.

Volela sam da ostajem sama kod kuće. Maminu maćehu baš nisam volela, ne znam zašto? Tada i nisam znala da ona nije prava majka mojoj mami, jednostavno kao i svako dete osećala sam da tu nema baš neke ljubavi.

Kod tatine tetke tj. kod te moje babe sam isto imala veliko dvorište, blizu su živeli i bilo je puno dece, ali ni tu mi nije bilo lepo. Mislim da samo ta baba i ta tetka, njena ćerka znaju zašto nisam volela da ostajem kod njih. Deca su čudo.

Ujutru mama i tata odlaze na posao, sestra u školu. Mama mi spremi doručak i ostavi na stolu. Stvarno mi se čini da sam ustajala čim bi oni izašli na vrata. Volela sam da onako u pidžami gledam televiziju.

Gledala sam apsolutno sve emisije. Tada su postojala samo dva programa tako da to i nije bilo tako teško. Nisam volela da jedem sama, pa sam mnogo puta bacala doručak. Kada nisam gledala televiziju, volela sam da igram i da se ogledam u velikoj staklenoj vitrini. To sam stvarno mnogo volela. Pravila sam priredbe, pričala, smejala se, glumatala, plesala.

U suštini sve što sam tada radila pričinjavalo mi je veliko zadovoljstvo. Svojim lutkama sam bila učiteljica, ponekad doktorka, nekada sam ih mazila, a nekad se boksovala sa njima. Moj Komšija je znao da kaže, da kada prođe pored našeg prozora, izgleda kao da unutra ima bar petoro dece.

On je mene zvao Mile. Imao je i decu i unuke i praunuke, ali mene je najviše voleo, a i ja sam njega volela više nego bilo koga, a da to nisu mama, tata ili sestra. Njega deca u suštini nisu volela. Govorili su da je strog i da ne voli decu, da ne zna sa njima, ali to su bila neka druga deca, a ne njegov Mile.

On me je povremeno obilazio, pričao sa mnom, šetao me, vodio u park da berem cveće, naučio me kako se prelazi ona dupla ulica. Prva jagoda iz njegove bašte je uvek bila za mene, prva mušmula sa pijace, bila je moja.

Ja sam bila njegov lični frizer. Nije imao neku kosu. U stvari šišao se skroz na kratko, a ja sam volela da ga češljam. Možete da zamislite kada jedan star čovek, koji ne voli dečiju galamu  i koji je donekle bio prek čovek, sedi na krevetu, a bukvalno mu na glavi sedi dete koje ga češlja metalnom četkom.

To je bilo pravo uživanje i za mene i za njega. Možda mu nije uvek baš bilo prijatno, ali me je toliko voleo da sve ono što je meni činilo zadovoljstvo i njemu je. Dođe tako uveče sedne na krevet i pita. “Mile hoćemo li se frizirati večeras.” U tom sam se ja već uspentrala sa svojim rekvizitima na njegova ramena.

Bila sam i bolešljivo dete, imala sam spasični bronhitis, koji sam dobila još kao mala beba. Moja mama se baš napatila sa mnom i tim mojim bolestima. Kao sasvim maloj bebi izašlo mi je nešto na levom oku, na gornjem kapku. Nešto crveno u obliku loptice.

Neki su govorili ovo, neki ono, doktori ovako, pa onako. To su mi na kraju “sredili” u Beogradu na Klinici za majku i dete. Tako da za ceo život imam jedan divan ožiljak na levom oku. Stvarno mnogo volim taj ožiljak. Mali je i diskretan i nekako me obeležava.

Zbog mog bronhitisa išli smo u Lošinj svake godine na mesec dana. U stvari tri godine za redom, sa mojih 3, 4 i 5 godina. Ne morate da mi verujete, ali stvarno se sećam svega. Predivnih događaja sa tih letovanja. Kada sada pričam o tome moji roditelji, ne mogu da veruju da se sećam takvih sitnica, kao što su boje nekih igračaka, gde smo kupili crvenu ribicu, šta smo jeli u nekom hotelu, gde se nalazio sat koji jako kuca, gde smo pravili kolibicu, sa kim sam se i gde kupala i još mnogo toga.

Nisu to neke stvari o kojima sam mogla da čujem kasnije iz njihovih priča, to su žive slike u mojoj glavi koje i sada mogu da vidim. Koje me i sada čine srećnom.

Volela sam satima da pričam mom Komšiji gde sam bila, kako i sa kim sam se igrala, gde sam šta videla. Obožavala sam da mu posle letovanja sve ispričam, a on me je uvek pažljivo slušao i zapitkivao.

Ne mogu da ne napišem ništa o jorgovanu iz našeg dvorišta. Sasvim običan stari jorgovan koji je izrastao u pravo drvo. To je bio moj avion. Volela sam da se popnem na njega i da letim. Osećam miris tog predivnog  cveća, čini mi se i sada.

Iz moje dosadašnje priče čovek bi rekao da se uopšte i nisam igrala sa drugom decom. Jesam, ali nisu to neke preterano važne stvari u mom životu. Obično sam se sa decom igrala rata. Ja sam bila Prle iz Otpisanih. Bila sam brza i spretna. Pošto su to bile igre za dečake, ja sam morala da budem i bolja i spretnija i brža od većine da bih mogla da im budem komandant.

Volela sam da im budem komantant i da me sve slušaju. Jurišali smo na nevidljive Nemce i naravno uvek pobeđivali sa mnom na čelu. Bila sam sva važna i glavna. Lepo smo se igrali, voleli i poštovali jedni, druge i pravila igre. Sa njima sam igrala i klikere. Sve se to dešavalo u dvorištu one tatine tetke, kada sam raspoložena da odem tamo.

Moja starija sestra je više vremena tamo provodila. Imala je drugarice svog uzrasta i stvarno ne znam kako su se one igrale.

Jednog dana tata mi je doneo bicikl. Bila sam presrećna. Biciklica na dva točka sa narandžastim banana sedištem. Sutradan sam od ranog jutra, pa sve do uveče učila da je vozim. Na kraju sam naravno i uspela. Uveče mi je guza bila crvena i ožuljana. Nisam mogla ni da sedim ni da ležim na leđima, ali bila sam presrećna što sam uspela. Jedva sam čekala da svane, novi dan, pa da se jurnem mojim “poršeom”.

Vremenom sam stvarno postala pravi majstor. Kasnije sam dobila dozvolu od roditelja da se vozim i po trotoaru na našem delu ulice. To je tek bio doživljaj. Volela sam da se jurnem kroz baru i da podignem noge sa pedala. Bila sam srećna!

Zime su mi uvek bile čudno lepe. Oduvek sam više volela leto i more, ali zima je uvek imala neku svoju posebnu draž. Volela sam kada preko noći padne sneg i sve pobeli. Čist, beli, prelepi sneg prekrije sve. Tada smo moja sestra i ja izlazile napolje, pravile Sneška, grudvale se klizale. Bili su to neki posebni trenuci naše bliskosti.

Oduvek sam mnogo volela svoju sestru, ali nikada u detinjstvu i ranoj mladosti nismo bile bliske. Uvek smo volele jedna, drugu i nikada se nismo tužakale kod roditelja. Moja sestra u celoj ovoj priči zaslužuje poseban deo i ne mogu o njoj da pišem tek tako.

Priča o nestašlucima tek sledi, a svaki deo ovog ovakvog posta će jednog dana biti opisan do sitnih detalja. Eto samo tako.

ana-jarak-20.04.2009.

Ana ima i jorgovan i avion :)))

Tags: , , , ,

26 Responses to “Neka sećanja”

  1. Dudaelixir Says:

    Ja jako volim te priče iz detinjstva. Vidim da ti je bilo lepo i bezbrižno. Moje je bilo još bezbrižnije, jer je Novi Sad, tada, kada sam ja bila klinka (a rodjena sam 1953.godine, kao tvoja mama, verovatno), imao sto puta manje automobila, pa smo mogli da se igramo na sred puta izmedju dve vatre, zmurke, “hlebova”, “i okolo salata” i sve te divne igre, koje su zaboravljene. Danas se deca ne igraju ničega. Drže mobilne telefone u rukama i slušaju pesme ili se ljuljaju na ljuljaskama na kojima stoje i psuju jedni druge! I naravno, trude se da unište sve što mogu u dvorištu i izlome svo drveće! Pitam se, odakle im tolika agresija! Mi smo bili tako pitomi i naivni, verovatno zato sto se sve rešavalo “varjačom”, pa čik, napravi neko sranjce!🙂 Anuška je mnogo slatka i ljupka devojčica sa jorgovanom na avionu!🙂

  2. malabreskva Says:

    Svako detinjstvo je lepo. Nekad samo poteku uspomene.
    A mi pamtimo najlepše detalje, najdragocenije. Hvala ti što si podelila sa nama neke od njih🙂

  3. Charolija Says:

    Dudo detinjsto u životu svakog čoveka treba da bude naročito lep period, za pamćenje i sećanje. Trudim se da moja deca jednog dana iz detinjstva nose samo lepa i srećna sećanja i da nauče da se igraju i kada nigde igračke na vidiku nema.😀

  4. Charolija Says:

    Breskvice eto samo tako dolete u misli neki bezbrižni dani. Ovakvo hronološko pisanje, šturo i kratko je samo izletelo iz mene, kao da sam se uplašila da mi nešto ne promakne.🙂

  5. stevo Says:

    Čharobna, svaka priča temelj u detinjstvu ima; svaka knjiga, roman počinje od detinjstva…

  6. Charolija Says:

    Stevo razumeli smo se.😉

  7. drveni advokat Says:

    jao što je porasla🙂

    a ja sam uživala u tvojim sećanjima . . .

  8. Ivana Says:

    Ana je pravo srce!

  9. Charolija Says:

    Drvena ovo je slikano u aprilu, sada je već prava devojčica, nije više beba.😀

  10. zelenavrata Says:

    I tebe spicio retrogradni merkur😀
    Predivno secanje, bogatstvo od slika i neispisanih stranica knjiga, cisto i nevino, kakvo samo detinjstvo ume da bude!
    Ala sam se razguzila a?😀

  11. Charolija Says:

    Zelena…ma šta radi taj retrogradni merkur? Udara po emocijama?

  12. SanjaKokica Says:

    Možda u kratkim crtama, ali je pisano sa dušom i kroz priču se da osetiti bezbrižnost koju si imala… Uživala sam u ovim redovima…jedino razmišljam, koliko su se vremena izmenila ili sam ja kukavica, ali tako teško odlučim da ostavim mladjeg sina samog, a “već” je sedam. Onako, zajedno sa starijim bratom, da, ali samog, prpa me je…Ali, nije to dobro. Mogu samo da zamislim kako si uživala u svom carstvu dok su ti roditelji bili na poslu🙂

  13. Charolija Says:

    Kokice…u početku je i moja mama strepela, pa je dolazila po dva, tri puta sa posla da me obiđe, ali kasnije kada su videli da nema nikakvih problema bilo joj je malo lakše, a tu je i uvek bio Komšija ako mi nešto zatreba.😀

  14. SanjaKokica Says:

    Vidiš, treba verovati svojoj deci, u granicama, naravno. Polagacko ću se i ja otkraviti, za sada, ovako. A dobar komšija je čudo vredno, ni sto rodjaka ti ne vredi kao jedan dobar komšija🙂

  15. Afroditta Says:

    Uspjela si zadrzati djevojcicu u sebi !
    Iz svakog tvog posta izvire mladalacki duh.Godine mu ne mogu nista.

    Sjaji i dalje ! 🙂

  16. dollybel Says:

    Tačno sam zamislila sve, kako si ovo lijepo opisala. I evo smješkam se, navela si me da se sjetim mog djetinjstva, mog dvorišta, ulica i mog grada kojeg sam voljela najviše na svijetu.
    Svi smo se mi, čini mi se igrali sličnih igara, neopterećeni, slobodni.
    I ja sam bila dijete slično tebi. Mogla sam satima da budem sama i ostajala sam sama u stanu, gledala TV, kupala lutke i mnooogo sam volila da budem kasirka u samoposluzi i kucala sam stalno po dugmićima nekog starog radio gramofona, a ono tipke zvone, a ja pojačavam. Tip, tap…
    eh, lijepa neka vremena.
    Djeca se sad i ne znaju igrati, na žalost.
    Ili su meni te njihove igre nekako previše surove, krute…
    Raspisah se ja, pravo🙂

  17. zelenavrata Says:

    Udara na secanja, proslost, a samim tim i po emocijama.

  18. Charolija Says:

    Kokice malo po malo, odeš prvo do prodavnice i ostaviš ga samog, pa makar i stajala ispred vrata.:mrgreen:

  19. Charolija Says:

    Afroditta hvala ti puno. Sve je to tako nekako spontano, ostariću i ja polagano, valjda. Mada mogu da zamislim sebe kao babu koja jurca po parku sa decom. 😀

  20. Charolija Says:

    Dolly bezbrižno detinjstvo je nešto najlepše što svaki čovek treba da ima. Posle nas život šiba na razne načine, ali detinjstvo svakog deteta treba da bude prepuno lepih sećanja, smeha i igre.

    Danas deca jesu drugačija, ali opet mislim da je sve to zasluga roditelja. Volim da se igram sa svojom decom, ali još više volim kada ih vidim da se zaigraju sami, onako izmišljajući nešto.🙂

  21. Charolija Says:

    To je znači to Zelena, a čudim se koji mi je?😀 Ajde dok to traje da se setimo još koje čega, pa da piskaramo.

  22. veshtichanstvena Says:

    Detinjstvo je mnogima od nas najlepši deo života,a slike pamtimo dok dišemo..)))Divno je što si imala takvog prijatelja,kao što je stari komšija))

  23. IvanB. Says:

    Ne zove se za dzabe Kraljevo tako. Grad je zakon. Mada ne svidja mi se sto je od 99.godine porastao broj kosovara u njemu.

  24. Charolija Says:

    Veco zaista mi je žao što nemam nijednu njegovu sliku, on je definitivno bio moj najbolji prijatelj u detinjstvu.

  25. Charolija Says:

    Istina je Ivane da se od ’99. u Kraljevo doselilo dosta ljudi sa Kosova, ali to je za neku drugu priču.

  26. Komentari i komentatori (drugi deo) « Charolija Says:

    […] Nesebično će vam Steva reći šta misli o vašem pisanju i rado će vam dati savet: “Čharobna, svaka priča temelj u detinjstvu ima; svaka knjiga, roman počinje od detinjstva…” kaže Steva kad ja počnem da se sećam. […]

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: