Dođe ponekad i takav dan, ali idemo dalje

Eto ne moram iz kuće da mrdnem, a svašta nešto se desi, što me pomeri sa mesta. Prvo su mi jutros javili da je moj stric, tatin rođeni brat operisan. Izvadili su iz njega tumorčinu tešku 3 kilograma i 600 grama. Ne mogu da verujem da se tolika sila smestila u jednog visokog, ali mršavog čoveka. Jednjak, želudac, deo pluća, pankreas, slezina, ne znam da li još nešto ima, a da nije zahvatila rakčina. Potresla sam se, i ako sam i sama znala da postoji mogućnost za tako nešto.

Mi smo inače jako zanimljiva porodica. Mislim na primarnu, u kojoj sam odrasla. Porodica i familija sa Jocove strane. Joco je inače Zoran, moj ćale i ne zovem ga drugačije, osim Joco. Taj nadimak sam mu lično dala kada sam imala 3-4 godine. Svi mi se držimo zajedno, volimo se, ali sve se svodi na dobru zajebanciju. Stvari koje se dešavaju prihvatamo kroz šalu, pa ma koliko da su loše. Kada je loše i teško, pravimo se blesavi i šalimo se i ako nešto nije za šalu. Tako je bilo i kada se stric razboleo, tj. kada smo saznali da je bolestan. I on nije stric, on je čiča Boban.

Još na prvom pregledu doktorske prognoze su bile strašne. Ali NE! Mi smo to prihvatili kao, ništa strašno. Čiča Boban je to jutro bio kod nas u stanu u Kraljevu. O Bože, da vidite samo taj duh, tu snagu. Sigurna sam da je odmah znao da je nešto bezveze, ali pravio se lud. Ni jednog sekunda ne možete da vidite strah ili pad tog duha. Njemu lično doktor nije rekao na šta sumnja, ali ubeđena sam da je znao.

Nešto kasnije su ga smestili u bolnicu u Beogradu. Gde su ga ispitivali i eto, operisali. Nije to odeljenje gde može da se vidi nešto lepo, ali on na sve to kaže „…sačuvaj Bože kakvih boleština ima, rakčina napala ljude.“

Lazac, selo u kom su odrasli moj Joco i čiča Boban. Imaju i sestru, Pepanu. Inače joj je pravo ime Branka, što sam saznala sa svojih 15 godina. Lazac. Ne mogu. Stvarno ne mogu o tome i nije bitno šta sam htela reći. Drugi put o Lascu.

Druga vest koja me je razdrmala je dijagnoza koju je dobio, mala beba, Nikola. Pre mesec dana je imao epileptične napade. Zdrava, prava, izrazito napredna beba sa svojih 4-5 meseci je imala epi napade. On je inače sin od sestre mog muža. Predivno malo biće koje obožavam. Danas je bio na pregledu, dali su mu dijagnozu koja je grozna, ali znam da mu u stvari nije ništa. Folira mali bezobraznik.

Dolazi do izražaja ono što sam malopre pomenula. Mi Nešovići tako gledamo na stvari. Kada je loše i crno, znamo da ima i lošije i crnje, ali se dobrom nadamo, jer dobro činimo.

Nisam doktor, čak ni medicinski radnik, ali jednostavno znam šta mu je i sigurna sam da će to sutra potvrditi na skeneru. To je mali problem koji se rešava vremenom. On nema nikakve fizičke probleme. Mislim da je toliko napredan, da mozak nije stigao da isprati razvoj tela, ali će sve biti u redu u to sam sigurna. Tačka.

Neću o tome šta sam sve pročitala o datoj dijagnozi, neću o tome šta sve može da izazove takvo stanje, jednostavno nije mu malo bilo dobro i sada je na ispitivanju za svaki slučaj.

Ovakav moj stav, tj. stav koji sam ponela iz kuće je daleko od bežanja od istine, mada baš tako zvuči i izgleda. Moj stav daje dodatnu snagu koja je neophodna da se kroz neke probleme prođe ili da se problemi prihvate. Sa ovakvim svojim stavom sam u stanju da drugima dam podršku.

12 Responses to “Dođe ponekad i takav dan, ali idemo dalje”

  1. vule Says:

    Što bi narod rek’o: “Udri brigu na veselje”. Obožavam ga.

  2. stevo Says:

    Čarlić, znam otprilike kako je to, moja keva je “dobila” rak u 81 godini života; nepunih šest meseci potom preminula je, no živi se dalje; na sahrani smo, po njenoj želji, puštali muziku njenog omiljenog pevača. I kao što kažeš a ja ću malo da izvrnem: Prodju i takvi dani a mi već nastavili…

  3. SanjaKokica Says:

    Svaka cast na hrabrosti, na stavu i veri u bolje sutra! Treba učiti iz ovih redova i nadati se dobrom.

  4. dudaelixir Says:

    Ne moze ni da bude drugacije nego onako kako si ti rekla. Stanje u glavi je najbitnije, kod svesnih bolesnika, a i ovima koji spavaju, bitno je govoriti lepe i optimisticke reci.
    A malac, pa ima toliko dobrih lekova za epilepsiju, da ce se sigurno izleciti. Znam jedan slucaj. 100% izlecen i evo, 10 godina nema napade. Drzite se vi svi Nešovići, kao i do sada! Pozdrav svima!🙂

  5. Prokka Says:

    Samo da ti poželim brz i uspešan oporavak svih učesnika ove priče, a da dobrotu i divan duh nikada ni pod razno vas ne napusti🙂

  6. Charolija Says:

    Vule, baš tako, drugo ništa ne pomaže kad su ovakve stvari u pitanju.

  7. Charolija Says:

    Žao mi je Stevo zbog tvoje majke, ali tako mora.

  8. Charolija Says:

    Ne znam Dudo ništa, u neke stvari mi je teško da poverujem, ali moram da ih prihvatim. Što se tiče malog foliranta, iskreno rečeno nadam se da mu nije ništa, a prognoze da je epilepsija su još i najbolje što sam čula od doktora. Šta da ti pričam, jebem mu život.

  9. Slavko Says:

    E, vala, i ja, po sto puta! No, kako sama rece, idemo dalje. Drzi se, sta drugo da ti kazem…

  10. Charolija Says:

    Slavko meni lično preostaje da napišem sledeći post. Baš ništa ne zavisi od mene.

  11. zelenavrata Says:

    E do onog slova K bas!

  12. drveni advokat Says:

    sećam se kad se Nikola rodio i reci mu da mu nije fora sada da folira, foliraće kad krene u školu, ne mora da vežba. i da uopšte ne volim ovakve šale, neka prospe nešto po mami i namaže sve pavlovićevom što može da dohvati. to deca rade : (((((

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: