Baš svašta nešto

Za početak ovog posta ću da iskoristim komentar koji sam ostavila kod Mahlat. Ne umem baš da mislim, verovatno ima uticaja i to što sam na terapiji ostavljanja pljuga, pa nisam ni cela, ni svoja.

Zbog svega što si pisala i opisala, mene niko nikada ne shvata ozbiljno. Kad sretnem svoje drugarice iz srednje škole i sa fakulteta i kad vidim na šta su se napravile, bude mi drago što sam ovakva kakva jesam, pa neka se čudi ko god hoće, a i ne moraju da me shvataju ozbiljno, boli me ćoše. Sve postale gospođe. Kad je pitam “kako si, šta radiš”… odgovori kao po kalupu… “eto dobro sam, udala sam se, rodila dete/decu, znaš već kako je”… na to kažem “ne znam”. Pa šta ako se udala i rodila decu? To podrazumeva frizuru, suknju, bundu, kilo šminke, ne razumem i nikada neću.

Sve ono što je tim gospođama strašno i nezamislivo, po njima je, meni lako i nije to ništa. Kad sam ja bila samohrana majka, to je svima bilo, “ma lako je njoj, baš nju briga”. Uopšte ne znam odakle im pravo da tako misle i govore. Verovatno me tako vide. Nikada se nikome nisam žalila zbog neke svoje situacije, ali i kada mi je bilo teško nisam imala kome da se požalim, jer me niko ne bi ni saslušao. U pola bilo kakve rečenice bi me prekinuli, da ispričaju nešto vrlo, vrlo važno što se njima desilo. Kažem dobro, saslušam, klimnem glavom i odem svojim putem. Ma ko vas jebe. Mogu ja i sama.

Onu koju ja svako jutro vidim u ogledalu dobro poznajem, a sa druge strane je ne poznajem ni najmanje. Ko zna šta je ta sve spremna da mi priredi?

Koliko me niko ne shvata ozbiljno možda može da dočara i izjava moga sestrića “…je li tetka, a šta ćeš ti da budeš kad porasteš?” Na to mu najiskrenije odgovorim “nemam pojma, videćemo”.

I najvažnija stvar za kraj, koja je prva kod tebe u ovom postu. Kakva sam ja to majka? Nema veće sreće za mene, nego kada mi deca kažu, ova što znaju da govore “jao mama, blago nama sa tobom.” To je i najvažnije da sam ja njima dobra majka, prijatelj, drugar za igru, a ove matore što su se zbabile u 35 toj. e one mi ni za k…. ne trebaju u životu.

To ja rekoh malopre kod Mahlat, a već neko vreme se spremam da napišem post o ženama i njihovim ambicijama u životu. Pročitala sam na jednom blogu, (ceo blog) neću vam ostaviti link, jer ne želim da se ta osoba oseti uvređenom ili na bilo koji način prozvanom, ovakvu jednu priču.

Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, nismo mogli da imamo decu, čekali smo čekali, dobili smo decu, bili smo srećni, imamo decu, nismo više srećni, povukao se u sebe, ne razgovaramo više kao nekada, izgubila sam sebe, on me više ne voli kao pre, imam svoju decu, ne treba mi više ništa, nemam nikoga, sama sam, ali imam svoju decu, imam moje princeze, ne voli me, ne znam kako da mu priđem, usamljena sam, imam svoju decu… u nedogled. Zavaravanje same sebe. Imam decu, ne voli me, nemam način da mu priđem, izgubila sam sebe.

E baš tako izgleda i govori, većina onih mojih školskih drugarica koje spomenuh u komentaru, a sve su nafurane gospođe. Kad je vidiš, da pomisliš da je najsrećnija žena na svetu, a ono jad i tuga. Ne razumem i nikada neću.

U mom prvom pokušaju braka, nisam vam do sada pisala o tome, bilo je ovako. Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, odmah smo napravili dete, nismo se venčali zbog nedostatka nekih papira, rodila se naša beba, bili smo presrećni, voleli smo se, gradili smo život zajedno, pokušavali smo, zatvorio se u sebe, cimali smo se neko vreme u pokušaju da spasimo što se spasiti ne da, uveče smo sedeli zajedno i nismo imali pojma da ćemo već od sutra biti dva sveta, dve i po godine smo se trudili, ali nije nam se dalo, seli, razgovarali, isplakali se, razišli se, idemo dalje… život je čudo. E tako je bilo.

To što smo se mi voleli čak i onda kada smo se razišli, to što nam je naše dete značilo kao i svakom normalnom čoveku, skoro sve, nije nas nateralo, da uništimo naše živote. Da…naravno da je Ivana sve to preživela lako, kao kroz igru, kao kroz pesmu. „Ma šta je to za tebe, nego da ti ispričam šta mi se danas desilo.„ Malena ručica u mojoj, prejaki zagrljaj za tako malo dete, dve i po godine je imala, prejaka i preteška pitanja na koja sam odgovarala kao pred sudom, onako kako sam najbolje umela i znala. Većina sveta koji me je okruživao tada nije ni pomislio da mi je možda teško, da možda ne mogu sama, da možda trebam neku pomoć, bilo im je važno to što se njima desilo tog dana.

Moja primarna porodica, hvala im, mama, tata, sestra, sestrići su bili sve to vreme sa nama, pružili su nam ljubav i podršku, materijalnu pomoć, ali niko me nije shvatao ozbiljno. Sve je to bila samo još jedna moja zajebancija. Tada je nastao tekst „Mislila sam ne umem više leteti. Mislila sam zakržljala mi krila.

Tako smo ja i moja mala cura krenule same kroz život. Nijednom nisam pomislila da postoji mogućnost da se udam, da rodim još dece, da imam svoju porodicu. Moja mala i ja smo bile dovoljne jedna drugoj. Naš najveći zajednički san tada je bio, livada. Velika prostrana livada na kojoj ćemo da postavimo jedan sto, suncobran i dve stolice, prazna veeeelika livada. Bio je to tada naš simbol slobode.

Život stvarno jeste čudo. Sada imamo livadu, koja nije cela naša, ali jedan deo jeste. Od 640 hektara, jedan deo je naš. Ako ne na papiru, onda sigurno jeste onaj deo ispred naših prostorija na Jarku, koje plaćamo. Celo prostranstvo. Meni i mojoj curici je ostalo još samo da kupimo taj čuveni autobus o kome je pričao i Deda. Nije naš autobus baš takav, ali je možda mnogo bolji. Ima više duše i uređen je po samo našem ukusu. Pored svega što ima u tom autobusu, jedne noći mi je ispirčala. „Znaš mama, u tom našem autobusu će imati svega. Imaće svih sokova i koka kola će da ima, a ima da imamo i vinjak.“ Niko u bližoj i daljoj familiji ne pije vinjak, a njoj je to tada bilo tako važno, da u autobusu ima i vinjak. Kaže „Pa kad dođu gosti, a mi pitamo. Izvolite šta ćete da popijete? Imamo sve sokove, pivo, koka kolu, a imamo i vinjak, ako želite?“. Verovatno je malena glavica negde čula za viski, pa je malo pobrkala.

„Mama ja hoću da mi rodiš brata i sestru, ali gde da nađemo tatu za tu decu?“ „Volela bih ja da moj tata bude njima tata, ali razumem ja to. Ne ide i gotovo“. I niko me ne može ubediti da je lakše objasniti detetu sve, nego trpeti nekog nadrkanog muža. Sve je to stvar izbora, stvar života. Mogli smo mi ostati zajedno, ali ja nikada ne bih bila ja, niti bi on ikada više bio on, a naše dete nikada ne bi bilo to što jeste sada bez nas dvoje, zajedno. Bili bismo dve polovine nečega što je ništavno, nečega što ne postoji. Mogla bih ovako u nedogled, ali da ipak kažem i nešto drugo.

Pomenuh negde ženske ambicije. Ma kakve bre ženske, muške, srednje ambicije. Život treba živeti u dvoje i sve raditi u dvoje. Recimo ako je muž električar, a žena ekonomista. Nemaju zajedničkih tačaka u poslu, ali ta ista žena treba da nauči nešto i o struji, a taj isti muž mora da nauči i nešto o žiro-računima. Moraju da se dopunjuju, da se razumeju, da se smeju jedno drugom, da razgovaraju. „E zamisli danas mi došao jedan čovek koji ne ume da promeni osigurač. Nisam mogao da verujem.“ Žena ne treba da bude debil, pa da kad već ima muža električara kaže, „a šta je to osigurač?“. Mora da postoji dopunjavanje, razumevanje, a kada i ne razumeš, moraš da daš podršku. Ovo već pričam o traženju pravog/prave. I to sam jednom obećala Ivanu koji pokušava da vidi stvari iz drugog ugla.

Pravi ili prava, zavisi kome šta treba, je kao i sve u životu, stvar izbora. Mojoj drugarici iz srednje škole je pravi onaj koji dođe kući, zalegne u fotelju, čita novine i čeka ručak. Kada se najede, onda ode u WC, onda prdne, usput podrigne i strovali se u krevet. Kada se probudi čeka da popije kafu, da je usput šljapne po dupetu, da se poigra sa detetom i da posle večere odgleda film. Možda je uveče kresne na brzinu, a onda kao poslednja svinja zahrče. E takvog bih ja ubila još prve nedelje braka, ali njoj je dobar. Ona ne zna za bolje i svojim plitkim mozgom ne ume da razluči da ona zaslužuje bolje. Nikada neće da ga ostavi, voli ga ko Boga i sve bi dala za njega. On je njoj jedinstven, idealan i pravi muškarac. Ama ja bih ga uštrojila i bacila kroz prozor, ali njoj je pravi.

Znači ne postoji pravi i krivi, sve je stvar odluke i izbora. Stvarno pravi/prava je onaj koji ume da te sluša. Onaj kome možeš sve na svetu da kažeš. Onaj pred kojim nemaš tajni, jer je ta osoba deo tebe, kao i ti deo nje. Onaj kome smeš da kažeš, „ja te više ne volim, jer si danas ceo dan sedeo za kompijuterom.“. Onaj koga bi slatko izrešetao mitraljezom da ga imaš, kad te iznervira, ali da mu posle ne bude ništa. Onaj ko sme da ti kaže da si neviđena budala, što si nešto uradila. Onaj sa kojim se miriš smehom i poljupcima, ma i suzama. Smeješ se svojim izjavama, a onda polako na tenane objašnjavaš šta je u stvari bio problem. Pravi je onaj/ona ko te voli baš takvu kakva jesi, bez želje da te menja. Neko ko shvata da te ne može promeniti i prihvata te baš takvog kakva/kakav jesi. Prava/pravi je onaj ko te vidi, ko te čuje, ko te sluša i ko ti priča. Ako bilo šta od toga nedostaje, odmah postoji problem. Odmah pravi postaje krivi i odmah neko počinje da pati i trpi nešto.

Pričah vam o Zibanu. Izgleda da je mene udario po emocijama i pisanju. Mogla bih sada danima da vam pišem, da vas davim ko zmija žabu, ali neću. Imam ovde još jednog koji je na Zibanu, pa ću da smaram njega. Nego još nešto. Odgledah prvu epizodu srpskog „Trenutka istine“, e prijaviću se svega mi. Do 100 000 stigneš čas posla, a ja i onako nemam ništa što krijem ni od muža, ni od deca, ma ni od celog sveta. Da se prijavim ja pre nego što počnem da lažem. Kviz je odličan, bar za mene. Jeste da degradira debile, ali stvarno ne znam šta bi me pitali, a da ne bih mogla da im odgovorim. Ako vam padne neko pitanje na pamet, pitajte me slobodno, da vežbam malo.

Tags:

24 Responses to “Baš svašta nešto”

  1. shaputalica Says:

    pravi je stvar izbora. tačno.
    nemam šta da dodam, već sam se izbljuvala kod Mahlat😆 osim, što bi rekla jedna pozanica “Tvoj život, tvoj stvar!”😆 I to važi za svakog. Što, sme li neko da se čudi tvojim skokovima? Ja mogu samo da se divim. Neko i da zavidi. Neko da bude podao, umesto da bude pošten pa da prizna da bi i on samo nema hrabrosti. Tako je i sa životom. Neko je spreman da seče i skače direktno u njega, a neko samo da jadikuje i čuči u ćošku dok život pored njega prolazi. Ti svoj život hvataš, dizvineš, za muda.
    I to je to.

  2. Charolija Says:

    Hvatam ga draga Šaputava i ne dam da mi promakne ništa. Na šta ličim i ko me kako vidi, e baš me zabole dupe. Bolje ja da hvatam njega nego on mene. Ma čudo je taj jebani život, sve sam sigurnija u to. Pozdrav i jak zagrljaj za tebe, drago mi je da si svratila.😀

  3. Sanja Says:

    Al mi se koci internet, %$#^&^* mu! 👿
    Vid’ kako visestruko koristan ovaj Ziban! Skroz si se provrednila. :mrgreen:
    Daleko od toga da udvoje nije lakse, ali ako ne ide uvek sam pre za dobar razvod, nego los brak. Nije nas narod bio blesav kad je to izmislio. Zene koje trpe do besvesti svakojaka ponizavanja nikada nisam mogla da shvatim, pa necu ni da komentarisem razloge. I ja sam sinoc gledala kretena i onu njegovu idiotkinju koja se ubi tapsuci sto je prosao na pitanje “Da li je istina da vise uzivate u sexu sa ljubavnicom nego sa suprugom?” a on ponosno kaze “da” Pa bre, koliki treba da budes moron da trpis takvog “ponosnog Balkanca” (kako sam sebe okarakterisa covek)citavih 35 godina? 😯 Eto, to ja ne razumem. Necu vise, mogla bih ceo dan ovako. :mrgreen:

  4. bojovic Says:

    Jeste da mi ne treba, ali razmišljam da probam “ziban”. Ako kažeš, a verujem ti, da udara po emocijama i pisanju koristiće mi.

  5. Charolija Says:

    Sanja…jesi videla debile. Ne mogu da verujem. Ja bih ga na licu mesta, onde u studiju, zadavila.
    Elektra reče da je jedva preživela Ziban, ali meni još uvek ne škodi ni po kom osnovu, samo se sve češće pitam, čemu to pušenje.
    A to šta sve žene trpe i šta su im sve izgovori, nikada neću da razumem.

  6. Charolija Says:

    Bojoviću…ja se juče raspisala ko blesava. Ko zna šta će mi danas pasti na pamet?🙄

  7. Duda Says:

    Znam da se ne spava od Zibana, jer ga je moja sestra koristila.Bilo je uspesno. Podrzavam vas oboje. Krenula sam od kraja, a vracam se na pocetak. Mogu da te razumem jer sam 14 godina sama sa decom. Nisu bile tako male kao tvoja devojcica, ali su bile u pubertetu, obe. Svima, koji misle da ti je bilo lako, porucujem da se jebu! Sve znam i sve sam prosla, kao i ti. Mislim da je ljudima tesko da shvate ono kroz sta nisu prosli. Moja prijateljica,koja se srecno zivela sa muzem u vreme mog rastanka od muza alkosa,nije verovala da to moze biti razlog za razvod. Aha, sve dok njen nije poceo da pije. Ona nije cekala 18 godina kao ja, nego se razvela posle dve godine njegovog zderanja a meni se izvinjava vec par godina, kad god se seti kako me nije razumela i podrzala. Sta cu, oprostila sam joj, kazu, ljudski je, ali, nisam zaboravila. Vazno je da ste vi svi zajedno, srecni i zdravi. Ziveli vi meni u ljubavi!

  8. Charolija Says:

    Hvala Dudo na podršci… nego reci ti meni što te nema u zadnje vreme? Hoće li taj blog više?😀

  9. zelenavrata Says:

    Dobar ti taj Halil Ziban😆
    Samo neka te drzi da pises i ne pusis, vid` samo jedno slovo razlike🙂
    A, ostalo sama znas….

  10. Charolija Says:

    Joj Zelena ovo izgleda deluje.😀 Znaš recimo kad imaš neki grip, pa kad zapališ pljugu, a ne pušiti se, e tako mi je nekako svaka koju zapalim. Ne prija mi uopšte, a opet zapalim. Juče sam ispušila 8 cigara, a od tih 8 možda su mi tri prijale. Sad mi je ostalo da zacrtam jedan datum u sledećoj nedelji, kada ću prestati uopšte da pušim.😀

  11. neprilagodjena Says:

    Ja sam jos mala za ove teme oko brakova i dece😛 al znam da necu nikad biti kao takozvane ‘gospodje’, kao sto ni sad nisam kao tipicne ‘ribe’.
    I bas si lepo napisala ovo za prave osobe..
    Mislim da cu imati bar tri braka😛 😀
    Ajd se prijaviii za kviz i ja mislim da bi ti isvojila tih 5 miliona😉

  12. drveniadvokat Says:

    odličan tekst!!! svaka čast na lepo prenetim mislima . . .

  13. Charolija Says:

    Neprilagođena nisi mala, neke stvari se uče na vreme.😀 Teško da ćeš imati tri braka, posle prvog ti neće pasti na pamet da opet izgovoriš “DA”😆
    A taj kviz…ma nema pojma da bih ih ja pustila da me maltretiraju, ko zna šta bi me pitali za tolike pare… uzmem ja 100 000 i pevam.🙄

  14. Charolija Says:

    Drvena nisam to ja…to Ziban.😀

  15. sarah Says:

    E ludice, ali dobro za sve je kriv Ziban … A ovo mislim na tvoju zavrsnu recenicu u tekstu…bas si me nasmejala… 😆
    Oko cigareta ti ne mogu nista reci jer ih ne koristim, a o ovom tvom novom prijatelju si valjda sve procitala tako da mogu samo da ti
    drzim palceve da terapija uspe…
    Pozz

  16. Charolija Says:

    Hvala Sarice…uspecemo valjda….a ako i ne uspemo…pokusali smo. Idemo dalje.😀

  17. Duda Says:

    Nije me bilo jer sam imala goste 4 dana. Cerka i njen pas, koji je urnisao naseg ljubimca Tedija, tako da je bio citav cirkus. Necu ti nista reci o blogu, samo cu te iznenaditi! Soon!

  18. IvanB. Says:

    Procitao sve, u potpuno se slazem sa odgovorom. Da ima onih koji svasta trpe, ali same su krive. Nego, nevezano za temu danas se slatko ismejah kad cuh da je u Jagodini otvorena sigurna muska kuca, za sve one muskarce koje zene maltertiraju. Bi mi u pocetku smesno, ali kad malo bolje razmislis ima i onih muskaraca koji su stvarno ugrozeni i ne mogu da daju neki otpor.
    Ja nisam tipican balkanac, i uvek kazem: “pre bih sebi ruku odsekao nego zenu udario bez razloga”. Cak i kad se napijem, ja nisam teska osoba, volim samo da se smejem, a ima i onih koji su ravni onim divljim zivotinjama, ma bre, divljiv veprovima, koji su u stanju da preokrenu i izmaltretiraju porodicu zbog njegovog pijanstva. E takvi ljudi jesu teski i smatram da ni jedna zena nikad ne treba sebi da dozvoli da trpi tako nesto. Ja da sam na zensko – ma jebo bi mu sve po spisku, udavio bih ga dok spava.
    S druge strane, da mene zena udari (mada, nisu moj tip nabildovane zene, volim one koje znaju da se brane i same cuvaju, koje su samouverene i mogu da pariraju muskarcima, ali ne i divljakuse), i to ne da me udari onako znas samarcic i tako to, kad se zena nesto naljuti i onda pocne da cmizdri, pa mi padne na grudi posle svadje i samara, (mada moram da budem iskren, da drugacije i ne znam kako bi zena mogla da muskarca bije), ali da uzmemo hipoteticki da ga bije – ne da bih joj zavalio samarcinu, nego bi se okrenula za 90 stepeni glava u stranu da joj verovatno nikad u zivotu ne bi palo na pamet da me “bije” (ovo pod znacima navoda).

    Sve u svemu, za neku harmoniju i ljubav u braku je potrebno pre svega da budu zadovoljeni svi spoljni cinioci – socijalni, drustveni, ekonomski, verski i dr. da bi dvoje mogli da se odlicno slazu u braku i zive kao ljudi ne kao stoka. Barem ja smatram da odsustvo jebenih para, moze i te kako da razdrma ljubav i da dovede do razvoda – tako kazu statistike – pa ajde da im verujemo.

    Ziban – cuo sam za njega, bila je emisija na nekoj televiziji, rano ujutru, pa sam cuo da se dobija kutija gratis kad se kupi jedna. Sve u svemu… ja sam cuo da postoji jedan prirodan lek za prestanak protiv pusenja, jer ipak ma kakav bio medikament bilo biljni ili hormonski ipak smatram da ga ne treba unositi u organizam. Mene i kad glava boli ja to jednostavno ili legnem ospavam ili sta da radim, ne razmisljam o tome, ali retko kada uzimam lek protiv glavobolje. E sad, taj prirodni lek koji sam cuo jeste da covek kada hoce da baci pusenje 4 dana treba samo da jede jabuke – nikakvu drugu hranu, samo jabuke i posle toga, nece hteti vise da pusi. Mislim da je to neki prirodni nacin, koji je neka travarka valjda rekla i da je do sada bio uspesan kod onih koji su uspeli da 4 dana jedu samo jabuke.

    Ja nisam to pokusao jer slabo jedem voce, tako da jabuke bi mi sigurno pomogle a i bio bih rentabilan, ako bih pojeo jednu na dan to bi bilo rekord. Pusim, jebi ga… i to pusim od paklo do paklo ipo, Marlboro Light 100’s… i kada sve to stavis na papir, ja dnevno minimum sjebem preko 300 dinara, s tim sto ne smem da ostanem bez rezerve, pa tako da ih imam po fiokama, cak sam sam od sebe krio i u slucaju nestasice ili kad me mrzi da odem do trafike… pa ne mogu ti opisati koliki osecaj srece i zadovoljstva kad znam da imam cigarete u steku.

    Imam veoma losu naviku – ustanem, umijem se, lonce za kafu, i vec cigareta pripaljena. U stanju sam da ne jedem do podne, ali cigarete i kafa su mi ono dobro jutro i laku noc. Uvek imam pakovanje zvaka, ali sta vredi tokom dana taj dim se uvuce u odecu, kosu, prste,… I prvi sam koji ce podrzati zakon o zabrani pusenja na javnom mestu i smatram da su pusaci tipican primer egoista koji pored toga sto truju sebe, unistavaju i ljude oko sebe, nemareci o tome. I ja planiram da ostavim, i to sam resen u tome, ali ovog puta bez zezanja i govorenja sebi:”samo jos ovu”, ali cim mi prodju neke obaveze koje sada imam, pa i blog sam zapustio i sve sam zapustio…

    ja se raspricah, izvini za opsiran komentar, ali… nisam stalno prisutan na blogovima, pa kad odem kod nekoga, ne umem da se zaustavim, i zbog toga mrzim “slepo kucanje”.

    Pozz

  19. Charolija Says:

    Dudo jedva čekam!😀

  20. Charolija Says:

    Ivane ja baš volim tvoje komentare i možeš da pišeš koliko god hoćeš. Nego mi nije jasno, što je išlo na moderaciju… ko zna šta umišlja ovaj WP.🙄
    Muška sigurna kuća, pa to je smešno u najmanju ruku. Ne rezumem, mada je sve moguće, ima raznih ženetina. Ja sam svojevremeno bila prava divljakuša, ali isključivo u samoodbrani. Kada mi pukne pred očima, onda ne gledam da li je muško ili žensko… lažem u stvari nikada nisam udarila žensko.😆

    To sa jabukama sam sigurna da mi ne bi uspelo. Ziban jeste hemija, ali mislim da zlo koje donose cigare, ne može da se meri sa onim što donosi Ziban. Tu smo, pa ćemo videti šta će biti.

    Ja obožavam slepo kucanje, u stvari drugačije i ne umem da kucam. Svojevremeno u ekonomskoj sam imala 350 otkucaja u minuti i to na onoj staroj Biser mašini, vodila nas je profesorka i na takmičenja. Možeš misliti, takmičenje u slepom kucanju. Ludilo. Setih se da imam i diplomu, mogu da radim i kao daktilograf.😀

  21. IvanB. Says:

    E ako uspes sa Zibanom, obavezno da napises i naravno, odmah da ga kupujem.
    A sto se tice daktilografskog naseg kursa u E.Skoli, mogu ti reci da sam i ja kucao na masinama, i to smo imali nesrecu da smo morali da sami od kuce nosimo masine (jelte skola u Cacku nije imala sredstava da opremi ucionicu kucacim masinama). Mada, sada sam cuo da se ucenje slepog kucanja obavlja na kompjuterima, hvala Bogu pa su se modernizovali, ali ipak smatram da se najbolje kuca na masini, kad treba ti treba malo vise od blagod dodira kao sto je na tastaturi da bi otkucao slovo :)))

    Imao sam odlicnog profesora, po pitanju toga sto je bio sa djacima korektan – teorija koga je zanimala mogao je da se sam informise, vise je gledao na njegov predmet kao zanat koji bi mogao nekome da koristi – jer ipak daktilografija je cisto umece koje se stice vezbanjem, a ne neka nauka koju treba izucavati. I kada smo ucili da kucamo slova a i slova č,ć i sva ona koja se kucaju malim prstima na ruci, jedna drugarica je pitala, profesore, ja nemam snage da pritisnem slovo sa malim prstom. A on joj je rekao, pa ti uzmi kuci teg od 1kg i dizi malim prstima, da bi imala snage. :)))

    Tako da, pomaze, ne mogu da kazem da slepo kucanje odmaze u bilo kom poslu. Jer covek kad zna slepo kucanje, onda mu lakse da sam odradi neke izvestaje, govore, prepiske i slicno, nego da zove i diktira sekretarici (mada je to bilo za vreme crvenih veoma popularno i jedna vrsta stila kada direktori diktiraju a sekretarice kucaju). Mada, iskreno ja ponekad osetim bol u zglobovima na prstima, pa mi veoma pomaze narukvica sa magnetima koju iz tih razloga i nosim na ruci.

  22. Suske Says:

    Pravi/prava je kad sam srećna/srećan kad sam s’ njim/njom!
    Šta god to podrazumevalo😉
    Nekome prijaju i batine, koliko ljudi toliko i naravi.

  23. Charolija Says:

    Jeste Suske…a i ja ne moram bas sve da razumem. Kome prijaju batine, taj cuti i trpi i ne zali se. Raznih nas ima.🙂

  24. #pratiblogere – padobranstvo kao život « Uspesi, padovi i život uopšte Says:

    […] Baš svašta nešto CITAT: ……Znači ne postoji pravi i krivi, sve je stvar odluke i izbora. Stvarno pravi/prava je onaj koji ume da te sluša. Onaj kome možeš sve na svetu da kažeš. Onaj pred kojim nemaš tajni, jer je ta osoba deo tebe, kao i ti deo nje. Onaj kome smeš da kažeš, „ja te više ne volim, jer si danas ceo dan sedeo za kompijuterom.“. Onaj koga bi slatko izrešetao mitraljezom da ga imaš, kad te iznervira, ali da mu posle ne bude ništa. Onaj ko sme da ti kaže da si neviđena budala, što si nešto uradila. Onaj sa kojim se miriš smehom i poljupcima, ma i suzama. Smeješ se svojim izjavama, a onda polako na tenane objašnjavaš šta je u stvari bio problem. Pravi je onaj/ona ko te voli baš takvu kakva jesi, bez želje da te menja. Neko ko shvata da te ne može promeniti i prihvata te baš takvog kakva/kakav jesi. Prava/pravi je onaj ko te vidi, ko te čuje, ko te sluša i ko ti priča. Ako bilo šta od toga nedostaje, odmah postoji problem. Odmah pravi postaje krivi i odmah neko počinje da pati i trpi nešto. […]

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: