Srbijo ustani

Mnogo mi je sada žao što ne umem da pišem kao Mahlat. Iz prostog razloga što sam sigurna, da bi vam ona ovo mnogo bolje prenela. Iznervirana sam, pa ne umem ni da pišem. Posebno ne o Srbiji, o lopovima, o prokletoj vlasti, o prevari, o poniženju, o gadostima koje se dešavaju.

Stiže poruka mom mužu: „Kupi današnju Politiku, strana 19, da pročitaš bruku i sramotu. Koraća vojska isteruje i iz stana.“ U momentu se iznerviram. Nađemo 19. stranu Politike i imamo šta i da vidimo.

Da krenem od početka. Radoslav Korać je profesionalni vojnik od 1980. godine. Posle završene srednje vojne škole u Sarajevu, službovao je u Divuljama kod Splita kao pomorski diverzant, komandir i instruktor padobranstva. 1989. godine prešao je u 63. padobransku brigadu u Nišu i od tada ima stalno prebivalište u ovom gradu, gde živi sa suprugom i dvoje dece.

Prekomandovan je zbog potreba službe u 82. pomorski centar u Crnoj Gori, gde se zatekao i u trenutku osamostaljivanja ove republike. Kada su rezultati referenduma bili poznati i od jedne vojske postale dve, sprovedena je anketa među pripadnicima VSCG koji su bili na službi u CG o tome ko želi da pređe u Vojsku Srbije. Korać se tada izjasnio da želi da pređe u VS. Nikada nije imao prebivalište u Crnoj Gori, državljanin je Srbije i želeo je da tako i ostane.

Međutim ministar odbrane donosi odluku da svi oni koji imaju preko 30 godina staža ne mogu da pređu u VS, već da se razreše u CG, a zatim da podnesu zahtev za priznavanje prava na penziju Fondu za socijalno osiguranje vojnih lica u Beogradu.

Zbog ovakve odluke on i još 108 zastavnika, podoficira i oficira srpske vojske, kojima je poslednje radno mesto bilo u nekom od crnogorskih gradova od 1. septembra 2007. godine su bez primanja. Srbija im do danas nije obezbedila redovnu penziju.

Na sve ovo, prekjuče mu je stiglo zvanično pismo koje su mu uputili vojni organi. Obradovao se, jer je pomislio da je konačno stiglo rešenje o daljoj isplati penzije. Umesto toga, dobio je rešenje da se u roku od 15 dana iseli iz stana. Stan je dobio još 1994. godine, a rešenje je poslala Građevinska direkcija Vojske Srbije.

Zastavnik Korać je trostruki prvak države u skokovima na cilj, dvostruki državni prvak u klasičnim padobranskim disciplinama, prvak u disciplini para-ski, učesnik u obaranju četiri državna rekorda, član padobranske državne reprezentacije u skoro svim disciplinama. U Nebeskim vidrama je tri puta proglašavan za najboljeg sportistu padobranca, 4 500 padobranskih skokova, učitelj hiljada mladih padobranaca, ronilaca i speleologa, a ove godine će priznanje Vazduhoplovnog Saveza Srbije, za najuspešnijeg sportskog padobranca, četvrti put biti uručeno baš Radoslavu Koraću.

Novinarske vesti. Podaci bez duše. Ne moram da budem objektivna, jer novinar više nisam, a i ovo je moj blog. MOJ! Moje mesto za pisanje i pitam se hoću li ikada više na nekom drugom mestu moći javno da kažem šta mislim?

Čoveku su prvo ukinuli pošteno stečenu penziju, a sada ga izbacuju i iz stana. Posle 30 godina vojne službe u srpskoj vojsci, proglasili su ga za Crnogorca i rekli mu da penziju treba Crna Gora da mu isplaćuje. Iz ministarstva su mu poručili da je najbolje rešenje za njega da se preseli u Crnu Goru i uzme njihovo državljanstvo i da tako reši svoj status. Prostim rečima rečeno, ne treba im više, pa nek ide u drugu zemlju. Ko li se samo nameračio na njegov stan? Kome li su ga obećali? „Lako ćemo sa njim, dobar je čovek.“

Možete li samo da zamislite, koliko je za 30 godina imao dežurstava, neprospavanih noći? Koliko mu je puta glava bila u torbi? Koliko je samo meseci bio odvojen od porodice? Koliko je kilometara prešao i preleteo? Koliko je živaca, krvi i znoja izgubio, nesebično dao, tokom 30 godina, u zemlji kao što je naša, u zemlji koja je prošla kroz sve i svašta? Jedan radan, pošten, dobar, jedan od najboljih, srpski vojnik je dao, da bi na kraju kao zahvalnicu od svoje rođene zemlje dobio nož u leđa.

I pored svega on se neće odreći te iste zemlje, koja se lako odrekla njega. Te iste zemlje, za koju je bio spreman i život da da.

Srpkinja sam, pravoslavne veroispovesti od kada znam za sebe. Pitam se, šta će meni i mojoj deci ova zemlja dati, kada najboljima među nama ne daje, već bez trunke srama, oduzima?

Koliko loša moram da budem, da postanem? Kakvo đubre, treba da se izrodi iz mene da bih opstala i pretekla?

Volim ljude, volim i ovu glupu zemlju. Volim njene livade, reke, brda. Volim njeno nebo i planine….ali… ali to više nije zemlja u kojoj se osećam kao čovek. Ne koristim reč „mrzeti“, ne umem da mrzim i za sve imam opravdanje, ali iz dana u dan, od slučaja do slučaja, dolazim u iskušenje da počnem da je koristim.

Svi smo mi samo slučajevi, neki brojevi negde ispisani. Brojevi koje pozivaju na glasanje, BROJEVI. Mi ljudi, u ovoj zemlji se ljudima ne možemo zvati, mi smo samo brojevi. Svi mi smo samo kolateralna šteta.

Pitam se samo, šta bih uradila na njegovom mestu? Lomila bih se između dve stvari. Da li uraditi ono što takav čovek najbolje zna.. Ono za šta ga je ta ista zemlja, koja ga se sada odriče, obučila i spremila… da se brani ili…Bože, postoji li drugo rešenje?

Ja sam samo obično živo biće. Po broju svojih skokova, ne mogu da kažem da sam padobranac. Smem sa ponosom da kažem, osetila sam nebo i znam da padobranci jesu posebni ljudi. Nebo daje posebnu snagu svima koji ga osete. Zato se nadam da će Koča i svi nebeski letači sa njim smoći snage da se suprostave ovome.

Nije nas malo, koji volimo nebo. Na zemlji živimo silom prilika. Tu smo gde jesmo i mislim da je ovo prava prilika da pokažemo da ne može sa nama tek tako da se zajebava ova zemlja, sa sve pijanim predsednikom Tadićem i njegovim ministrom Šutanovcem. Nama ne mogu da pevaju tu pesmu.

Kako samo na YT da pronađem taj snimak, gde zagrljeni, pijani, pevaju… Pevaju nama, za našu dušu. Srbijo ustani!!!

Tags: drzava, nepravda, Srbija