Svi mi, se bar ponekad pitamo, čemu sve ovo? Što da živimo, kada ćemo svakako umreti? Što da stvaramo, rađamo, što da postojimo? Pravde nema, stradaju, umiru i nedužni?
Svako ima drugi odgovor. Neko živi za decu, nekome je smisao života ljubav, nekome umetnost, neko smatra da je smisao uživati. Ljudi smo, pa svako ima svoj način da svoj život učini podnošljivijim i smislenim.
Svaki put kada upoznamo neku osobu, samim tim menjamo i svoj i život te osobe. Dovoljno je samo i rukovanje. Prosto zastajanje za sekund, menja tok stvari, tok života. Zamisli koliko toga onda menja samo jedna napisana knjiga. Knjiga koju će pročitati neko, sutra, ko zna kada. Zamisli samo koliko tek onda stvari može da promeni nečije rođenje, nečija smrt. Sve ima svoju svrhu, svako rukovanje, svako prosto „dobar dan“. Ništa nije slučajno.
Zašto govoriti o 500 000 godina, kad je za nas i 100 godina mnogo. Kad kažemo 100 godina, pa razmislimo malo… ni 50 nije malo. 50 godina je duplo od 25. Kada neko ima 25, to je već zrela i lepa mladost. Sa malo sreće doživimo dvadesetpetu. Čas posla o razmišljanju o 500 000 godina, dođemo na 25 ili 5… ili na prva ili poslednja 3 dana života. Na trenutak. Trenutak rađanja ili trenutak smrti. Iz života niko nije izašao živ.
Svrha je da to, dok si živ…budeš ŽIV! Svrha je da taj period dok jesi živ ispuniš najbolje što umeš. Makar to bilo i nezamislivo kratko. Kada bi nam neko sutra rekao da imamo još mesec dana života, kako bi iskoristili to vreme? Da li bi sebe mučili pitanjem, „šta je svrha mog života?“ ili bi iskoristili svaki trenutak da živite? Prosto i jednostavno. Svako od nas ostavi trag. Neizbrisiv. Makar postojali na ovoj planeti i 15 sekundi, makar umrli na rođenju, sigurno je da ćemo ostaviti trag. Patiće za nama, ako ništa drugo. Neću da ulazim u to, kako i koliko menjamo sve oko sebe samim svojim postojanjem. Prestaću da pišem blog, jer sam postala površna.
Zamislite sebe u mrtvačkom sanduku, kako nepomično i nemoćno ležite. Što ste uradili, uradili ste. Nema više ništa što biste pružili drugima. Šta biste voleli da tada kažu o vama, tu, nad vašim mrtvim telom? Pitanje na koje ne smeju svi da odgovore, scena koju ne smeju svi da zamisle.
Još davno sam rekla i sigurna sam da ću uspeti. Između svog prvog i svog poslednjeg dana života, želim da okrenem svet naopačke, da učinim nešto što nikada niko pre nije, neće se možda ni znati da sam to ja uradila, ali sam sigurna da će svet naopako stajati onoga dana kada budem otišla, srećna i nasmejana. Pitate se kako? Jednostavno, možda zastanem na trenutak, pružim nekom ruku, kažem nekom reč, dam nekom podstrek da uspe, da napreduje, da odustane od sulude misli ili da svoju ideju sprovede u delo. Bilo šta, bilo kome. Moj život ima smisao, samim mojim postojanjem. Tako i vaš. Svrha života može biti i samo jedan trenutak koji vam se možda sada čini nevažan. Sve je važno.
Nebeskdidijamant's Blog 
January 20, 2009 at 12:55 pm |
Bas tako – sve je vazno i svako ima svoju svrhu. Zalosno je sto je situacija u zemlji poslednjih decenija navela mlade ljude da se tako nesto pitaju, umesto da samo uzivaju u svakom danu, svakom trenutku zivota. Mi, malo stariji ipak smo proveli detinjstvo i deo mladosti opustenije, bez briga koje danas muce ljude koji bi tek trebalo da stvaraju porodice, karijere… Drustvo je bilo manje izopaceno, nisu se ljudi vrednovali po kolicini para, markama patika, mestom gde su zimovali. Ma, uzasno me nervira sve ovo, ali i dalje sam nepopravljivi optimista da ce se jednog dana vratiti prave vrednosti i da ce nasa deca malo lepse ziveti.
Al sam se rasplinula…
January 20, 2009 at 1:49 pm |
Sanja samo se ti rasplini. Verovatno smo približnih godina i kada smo mi trebali samo da uživamo, ratovalo se, umirali su ljudi na sve strane. Dosta mojih nešto starijih drugara je stradalo u tim ratovima, bez ikakvog smisla, ali taj optimizam da će biti bolje, nije nestao, niti će.
January 20, 2009 at 3:17 pm |
lepo si ovo napisala – svaka cast. Odlican i pravi odgovor.
January 20, 2009 at 3:17 pm |
Bezbroj puta sam opterecivala sebe svakakvim glupostima i nervirala se oko sasvim beznacajnih stvari.Ali…ne…vise ne !!! Ja verujem u bolje sutra i verujem da je sreca zivljenja u samom nasem postojanju…Prave vrednosti su se nazalost izgubile, svet se izokrenuo, ali smo zato mi tu da ucimo svoju decu PRAVIM VREDNOSTIMA i verujem da cemo ovakvi i uspeti !
January 20, 2009 at 3:32 pm |
Hvala Ivane. Nisam izmislila rupu na saksiji, ali uhvati me tuga kada mladi ljudi “padnu” u neko beznađe. 😦
January 20, 2009 at 3:34 pm |
Sandra i ja sam uverena da ćemo uspeti da povratimo prave vrednosti. Ako sutra i bude smak sveta, šta to ima veze? Važno je danas, sada i ovde. Nada da će biti bolje. 😀
January 20, 2009 at 4:30 pm |
E htedoh da iskomentarisem predlog za novo Kinder jaje (moja omiljeno secanja iz detinjstva – kupi mi jedno 😦 salim se, odoh sad da kupim jedno), a vidim novi post. Svaka cast – bas si mi uzela post iz usta :p takve stvari treba pisati. Zar ti se ne cini da smrt nekako trazi i daje smisao nasem zivotu? Nekako…meni se cini – tek tada se osvrcemo, tek kad se nje setimo.
Mislim da su retki ljudi koji su svojim zivotom zadovoljni, nazalost, ali isto tako verujem da ih je sve vise i vise.
Kao da se ceo svet budi? Ponovo radja…umivenih ociju.
Kazu, znas – Ne vide svi svet kakav zaista jeste – nego ga vide onakvim kakvi su oni. Retko ko moze i zeli da ima siru perspektivu.
Izvini ako sa izfilozofirao :p
January 20, 2009 at 5:13 pm |
Fatespinner… Nikad malo filozofije nije na odmet. Čovek je prokleto biće, kada nas pritisnu neke muke obično kažemo, “ma samo da smo živi i zdravi”. Treba tako živeti svaki dan, sa saznanjem da smo blagosloveni samim svojim postojanjem.
January 20, 2009 at 6:17 pm |
E, fatespinner, ja ne mislim da ljudi i treba da budu previše zadovoljni životom koji vode. To bi, po mom mišljenju vodilo u neprirodno stanje svih nas. Takođe mislim da je užasno teško sagledavati svet objektivno ali da širenje pogleda znači stremljenje ka objektivnosti i na tome treba svakodnevno raditi.
A što se samog posta tiče… ŽIVETI JE UMETNOST! :)I ako je došlo do toga da nas smrt na to podseća, nije baš dobro ali je opet nešto.
I tako…
Sve JESTE važno!
January 20, 2009 at 7:55 pm |
Mene uglavnom izludjuje ta prica ko zbog cega zivi, koja mu je svrha i sta mu je prioritetno u zivotu.
Ni sama ne znam koliko puta sam razmisljala o tome i svemi je vazno, za sve zivim, sve sto ”taknem”okom i mislju u toku dana. To je valjda zivot.
January 20, 2009 at 8:45 pm |
Slažem se Mahlat sa tobom i ja kažem da je sve važno.
January 20, 2009 at 8:56 pm |
Dobrodošao Nikolav, drago mi je da si svratio. 🙂 Živeti jeste umetnost, a svi mi smo umetnici, samo različitih pravaca. 😀
January 20, 2009 at 11:06 pm |
e i ja videh taj njen post, otišla linkom tamo baš sa tvog bloga, i tako ga pročitam svako malo… htela tamo da komentarišem, pa nisam, pa sam onda iščitala skoro ceo njen blog. baš mi nekako bilo krivo što to pita, kao da je sudnji dan 😛
htedoh da filozofiram o tome kako nam je prosto planeta takva da na njoj neko mora da živi, evolucija je nesporna, tu i tamo po koja karika…ali da ne zalazimo u detalje, pa smo nekako tu dospeli i mi. pa kad smo već tu radimo ono što znamo. pa kad smo već živi valjalo bi, ako nam već to niko nije rekao, da sami sebi osmislimo smisao.
ali i nije da nam baš niko nije rekao, rekao je Džizas, davnih dana. i još po ko , nešto pre i posle njega. pa kad kome nedostaje inspiracije za smisao, nek proba da ga priupita, onako u sebi. ne mislim na religiju već na njega lično, likom i duhom.
…pa sam onda htela da napišem post na svom blogu nabrajajući smrti bliskih mi ljudi počev od mog tate kad sam bila još beba…pa nisam…napisaću ga ovde ali ne u tom stilu.
koja je svrha nečijeg života ne znam, ali sad već znam koja je svrha tvog, njenog (drvene), i još drugih čije blogove rado i redovno čitam, mog i znam još dosta meni bliskih ljudi čiji život ima itekako smisla…. pa to je valjda dovoljno.
…jednom sam jednu baku prevela preko ulice u trenutku kada se našla nasred puta “u makazama” i bila prestravljena. zamolila me i da odem sa njom do taša gde je bila krenula da malo posedim na klupi. pričala mi je o svojoj mladosti i svom životu da su mi suze curile niz lice same od sebe posle. a život joj bio lep i bogat al je sad ostala sama. znam da je tog dana moj život imao smisla, ali i njen, ponovo.
kao defektolog ceo moj skromni radni vek sam u kontaktu sa ljudima, decom, običnom decom, neobičnom decom, roditeljima, ovakvim i onakvim, decom sa posebnim potrebama, romskom decom… i znam da svaki moj kontakt sa njima napravi promenu i u mom i njihovom životu. čak i na ulici kad ih sretnem.
zato sam se baš ozbiljno zapitala zašto se to pita neko čiji je smisao jasan ko dan? nije stvar ni u tome biti humanista i živeti u iluziji da pomažeš drugima, kada shvatiš da ne pomažemo mi njima, već sebi, i da ne pomažemo, već pravimo promenu, tada otelotvoravamo svrhu postojanja svakoga od nas.
pa smisao života nek se svede na, upravo kako je čarolija rekla, jedan jednostavan, naizgled običan trenutak, i svako će imati svoju svrhu dokle god je svestan ovoga:I CAN MAKE A DIFFERENCE.
jer upravo u trenutku ceo jedan život može da se stvori u nekoj budućoj mami, ili ne, ili da se u trenutku ugasi u nepromišljenoj odluci…ili pak ne.
a sad idem opet gledam one plaže…
mama gaga
January 20, 2009 at 11:31 pm |
I postavljanje i odgovaranje i na ovakva pitanja su vrsta smisla. Besmisleno bi bilo da smo kao tnetoblani 🙂
January 21, 2009 at 1:05 am |
Mama Gago ništa nama bez onih plaža. 🙂 Odličan komentar. Kad pomenu baku, evo sva sam se naježila. Setila sam se kada sam imala 9-10 godina, sećam se kao juče da je bilo, tačnog mesta, izraza lica te žene, nosila je torbu, a meni se učinilo da joj je teška i pitala sam da li želi da joj pomognem. Pružila mi je onu tobru uz osmeh i srdačno “hvala dete”, ispratila sam je do njenog stana, uz jedan običan lagani razgovor…gde živim, gde idem u školu i slično. Kada je baka zatvorila vrata, tada se i priča između nas dve završila, ali ipak… Imam i danas svesku iz tih dana, gde sam beležila neke svoje misli, Piše krajnje naivno i dečije: “Bićeš i ti jednom, stara osedela baka. Možda će i tebi neko, da pomogne tada?” Nikada nikome o ovome nisam govorila, ali eto setila sam se. Stvarno je sve važno.
January 21, 2009 at 1:17 am |
Zelena da ne pitamo, ne bismo ni znali, svašta nešto. Jednom sam dobila PP, prosto, jednostavano, obično: “kada ćemo na to pivo?”, (pročitao čovek negde gde sam napisala da volim pivo) od osobe koju nisam poznavala. Odgovorila sam u šali: “sutra uveče”, s tim što smo bili u dva različita grada, naravno da nisam mislila da će se to ostvariti. Međutim shvatio me čovek ozbiljno. 🙂 Stvarno sutra uveče, popismo po to pivo, ali evo i dan danas imamo običaj, da ga pijemo uveče kada uspavamo decu. Dve proste rečenice i to napisane, su nam promenile ceo život. 😀
January 22, 2009 at 5:47 pm |
mogu samo da kažem wow . . .
odličan post i odlični komentari . . .
hvala vam svima koji ste me shvatili ozbiljno.
i hvala što ste pokušali da mi pomognete da usmerim misli.
Ivana, tebi hvala posebno što si se potrudila, odvojila vreme i napisala čitav post. ostala sam bez teksta.
January 22, 2009 at 7:42 pm |
Draga moja Drvena vrlo rado ću ti uvek pomoći, pa makar i na ovakav način. Osmehni se široko i samo napred. 😀
January 25, 2009 at 1:32 pm |
imam jednu drugaricu, koja ima obicaj da kaze:”jao evo vec je kasno ,pola noci, kad cu da se naspavam?”, cesto tako gundja…
pri tome ona uziva u tim satima, nocnim satima!
Tako je Ivana svaki trenutak i tuzan i sretan je svrha naseg postojanja. Onda kad damo sve od sebe i onako kako najbolje znamo, onda postojimo…
Mozda sam se malo pogubila u svojim mislima….
Procitala sam i tekst kod advokatice…odlicno odradjen posao…
Pozz
January 25, 2009 at 1:33 pm |
Ova nenaspavanost ima veze sa mrtvackim sandukom u njemu cemo se naspavati za sva vremena…
December 6, 2009 at 1:11 pm |
vidis,rekao bih da je zivot kao ovaj hipnotisuci krug..on je momenat,jer vrijeme ne postoji..on ne moze da se ugasi, jer to bi znacilo da nikad nije ni bio..magija je u tome da od one prve,arhe tačke od koje kreće on nastavlja da se odvija u beskonačnost..sjećaš se časova matiša i one prave koja ide u beskonačnost ;)..mene je to još kao klinca fasciniralo-kako prava da ide u beskonačnost,kako da nigdje ne staje.. 🙂
mi stalno vibriramo i emitujemo talase u kosmos..ti talasi mogu da budu ovakvi i onakvi, zavisno od nasih raspolozenja..mi jednostavno ne mozemo da umremo, jer prava nastavlja da ide u beskonacno, kao sto i nasi talasi nastavljaju da plove kosmosom..hipnotisuci krug, od arhe tacke nastavlja takodje da se siri u beskonacno..kao kad bacis kamen u jezero, pa se prave koncentricni krugovi koji idu u sirinu.. 😉
tako da don`t worry, pij Cappy 😉