Čudni su putevi Božiji

Ponekad se onako baš iskreno zapitam, kao sada recimo…, pa kakvu ste vi to sliku stekli o meni? Kakvi ste vi to ljudi, dobrodušni, kada u meni ne prepoznadoste ništa loše? Šta vas to zavede? Moja iskrenost, moja misao o iskrenosti, moja istinitost. Jeste li vi postejeći kad tako lepo mišljenje imate o meni? Jedino što sam sigurna je da su moje priče bile istina, ono što sam osećala tada dok sam ih pisala, ono što sam doživljavala, ono o čemu sam ponekad razmišljala. Pošto je to bila istina, onda mora da ste i vi istiniti. Niste vi nule i jedinice. Za mene niste.

Šta je to što me je teralo da pišem o sebi, o njima, o nama? Koja je to sila nagnala mene, prostu divlju ženu, da pišem o svom životu, tako javno, da ceo svet vidi? Ne vidi ceo svet. Vidi, ali ne razume…, pa nisam im ja kriva što ne znaju najlepši jezik na svetu, što ne razumeju, što su izopšteni iz naše konverzacije. Vi ste…Vi jeste ceo svet, zato što dođete i pročitate, kažete nešto lepo ili ne i onda odete svojim putem, za svojom decom, svojom lepotom, svojom svakodnevnicom, svojim problemima i životom… ili odete svom blogu da napišete neke lepe reči, koje će drugi pročitati, i ja sa drugima.

Ovakve blogove zovu “piškila sam, kakila sam”, a ja se na to samo mogu nasmejati. Gde je njima hrabrost da kažu “da, danas sam piškio/la u 8 i 45, a onda sam se nešto posle prve jutarnje kafe iskakio/la u 9 i 30 i baš je teško išlo”? Ja to smem da kažem, ja ću to reći, a to što nekoga ne zanima, nije moj problem. Moj problem je da se samo dobro i kvalitetno “ispiškim i iskakim”, iserem. Ova reč mi ne zvuči gramatički ispravno. “Israti se”, to mi je OK, a kada kažeš “iserem” nije mi nekako OK, mada bi trebalo da jeste. Neka me ispravi neko. Mozak mi ne radi po pitanju “sranja”.

I čemu sve ovo pisanije? Šta ono htedoh reći?… Imala sam priliku da se upoznam sa jednim vidovitim čovekom. Nije on kobejagi, (kako se ova reč piše i izgovara “kobejagi”) vidovit. On to jeste. Postoje takvi ljudi. Hteli mi to da priznamo ili ne. Oni postoje. Neću da pričam o tome kako je on meni pokazao da jeste vidovit. Šta je to koga briga? Možda sam ja naivna i glupa, pa me je lako ubedio, a možda mu to baš i nije bilo lako, ali u svakom slučaju smem da kažem, on zna neke stvari, koje mi ne znamo… , a vi verujte mi ili ne. Kao što mi verujete da sam danas piškila ili kakila, ili se dobro pojebala, ili skočila iz aviona, ili je Ani porastao zub, ili je Jovana osvojila još jedno prvo mesto… ili… ili mi je danas sve otišlo u kurac… e tako mi verujete da je ovaj čovek vidovit.

Čemu on, u celoj mojoj priči? Veliki jedan, dobrodušni, jak i hrabar čovek. Čemu on i odakle on ovde? Odakle on u mojim mislima. On je u mislima, povodom mog pisanja. Hm… Zamislite da ste u situaciji da upitate nekog ko vam je pokazao i dokazao da svašta nešto zna o vama, o vašem životu, nešto što niko drugi ne zna, nije bio u prilici da vas upozna, da se druži sa vama, nije mogao da zna baš ništa o vama, pre nego da ga pozovete telefonom i kažete “Slušaj, sve je to super, i sve ja to znam, ali umeš li mi reći, kada ću napisati svoju prvu knjig?”

Nemojte me pogrešno shvatiti, pa mi smo drugari preko reči. Svako ko je imao mogućnost da stupi sa tim čovekom u kontakt pitao je “kada ću se razvesti, udati, zaposliti, zaraditi, imati, moći, kada ću upisati, smeti, kada ću poboljšati, shvatiti, …” 113 puta tri tačke. Nije on čovek sa televizije, nije on neko koji sme protiv Boga, nije on neko ko tako laže i krade ovaj već pokradeni narod. On je jedan obično neobičan čovek koji je jednog dana dobio ne uobičajen poziv od jedne… od jedne mene, sa sasvim ne uobičajenim pitanjem za njega, “kada ću ja napisati svoju knjigu?”

Tajac sa druge strane, čak sam i vidovitog čoveka ostavila bez reči, za trenutak. “Želim da se vidim sa tobom.” bile su njegove reči. I tako… ja luda i hrabra idem u kuću vidovitog čoveka. Lud i hrabar, vidovit čovek, pa kad već sve zna, verujem da je znao i tada u koga će imati poverenja. A ja…. ja sam samo znala da će mi se desiti neke neobične stvari. Hm… Kako se uopšte piše, to kada razmišljam? Hm… naučiću bolje.

Opremljena “flešom” koji snima svaki šum, ulazim u njegovu kući. Spremna na sve i svašta. Pa ja ne znam ko je taj čovek. Šta mi se tu sve može desiti? Nije me ni briga, ja sam luda i svoja i sve što bude, biće zato što sam to što jesam. SVOJA. Zalutala je ova priča od početka u ovu priču, ne htedoh o tome, ali kad već jesam, idemo dalje.

Kažem: “Ćao, ja sam Ivana”. Kaže: “Zdravo ja sam…” Ulazim, čudno se osećam. Lepo, prijatno, prijateljski… luda li sam ja to?… ali ovog čoveka znam od nekuda. Slušam šta govori, ali se podsvesno smejuljim. Njemu nije dobro. Kako je moguće…? I… Vraćam se na svoju priču, “Kada ću ja napisati svoju knjigu i hoću li nekada?”

Njegov odgovor je bio baš neverovatan tada za mene. “Napisaćeš prvo knjigu za mene, a nešto kasnije napisaćeš i svoju.” Šta je ovom čoveku? Kako ja mogu da napišem knjigu za njega? Izlazi iz sobe i donosi crno malo koferče. Šta je sad, pa to? Otvara i vidim da je koferče puno audio kaseta. Šta mu je sad, pa to? Sve te kasete su bile priče ljudi. Nekih ljudi koji su zašli dublje, na neku čudniju stranu življenja. Raznih profesija, shvatanja, sa raznim problemima, uverenjima, ljudi kao vi i ja. Prihvatila sam zadatak sva srećna što imam priliku da zavirim u neke ljudske tajne. Moj zadatak se svodio na to, da sve te kasete pretočim u knjigu tj. u tekstove i priče.

Vraćanje u neke prošle živote. Tema koja me je izuzetno zanimala. Da li je to stvarno moguće, da li to zaista postoji, nije li sve to jedna odlično osmišljena prevara? I čemu prevara, ako nema dobiti od nje? Ljudi rade svakakve stvari da bi došli do neke dobiti? Novčane ili u nekom drugom vidu. Njegov zadatak je da pomaže ljudima, a moj zadatak je da to napišem i da se to obelodani.

Vraćanje u prošle živote putem nehipnotičke regresije. On je tu da čoveka provede kroz prošle živote. Ljudi obično dolaze kod njega, zato što u ovom životu imaju neke za njih nerešive probleme, u želji da saznaju zašto je to tako kako jeste. Posle jedne takve šetnje, ljudima se razbistre mnoge stvari i dobiju mogućnost da isprave sve ono gde greše, da bi i njima i onima oko njih bilo bolje i lepše u životu. Sada sam ovo malo šturo i glupo napisala, ali nema veze reći će se samo kroz dalji tekst i ostale tekstove, ako ih bude bilo.

Te kasete niko nije ranije slušao, sem njega i tih ljudi. Ti ljudi su mogli da čuju samo svoju priču, a meni je sve to bilo dato u tom malom crnom koferčetu, da ponesem kući, da slušam i pišem. Životi ljudi, sadašnji i prošli. Veliki teret je nosilo to malo crno koferče, a ja sam taj teret preuzela na sebe. Kakva sam brza, htela sam sve odjednom da ih preslušam, da čujem šta to sve tu ima? Kako se uopšte radi ta nehipnotička regresija? Polako Ivana, stani. Biram jednu kasetu, stavljam je u vokmen…

Tags: , ,

36 Responses to “Čudni su putevi Božiji”

  1. zelenavrata Says:

    Kaze se kobajagi😛
    Ivana, pravi si blizanac, radoznala, vesela, brzica, radoznalica…tvoj avanturisticki duh te dize u neslucene i cudne visine.
    Imas tezak zadatak, ali i izazov, a i ti to volis i to te odrzava.
    Samo napred, javljaj povremeno kako ide, i ne rastuzuj se nad tuznim pricama, u svakom zivotu ima neka tuzna i ruzna epizoda, zivot bi bio monoton da nije tako.
    Nisam kakila, samo sam piskila od jutros😛

  2. Charolija Says:

    Draga moja Zelena ovo je epizoda sa kraja 2005. početak 2006. Sve te priče sam već čula, rastužila se, razveselila, napisala…priče koje su me donekle promenile i učvrstile u nekim stvarima. Hvala…za kobajagi.😉

  3. neprilagodjena Says:

    A gde je knjiga? Ja hocu da citam🙂

    Nego, kako je savsrseno kad ti se desi nesto tako cudno i neocekivano i kad znas takve ljude kao sto je taj covek, koji ti unesu nesto tajanstveno i misticno u zivot i na neki nacin uticu na njegov dalji tok..

  4. Charolija Says:

    Evo šta sam ja našla o kobajagi…

    bajagi (tur.) tobože, kao da.
    Često se govori sa prijedlogom “kao”: kao bajagi, kobajagi.
    <tur. bayagi “upravo, prilično”

  5. Charolija Says:

    Neprilagođena…Knjiga postoji, ali ne želim da je reklamiram ovako, tako da ćeš do knjige doći, verovatno sasvim slučajno.🙂

    Ne znam koliko je savršeno, ali sam sigurna da je neobično. Sve te kasete na sebi nose zapise davnih života i smrti tih ljudi. Tajne, čak i neke savremene, tj. tajne našeg vremena. Par puta sam se zabrinula i za sopstvenu bezbednost.🙄

  6. divljamachka Says:

    E ja verujem!! 🙂 ne zato sto me je neko nekad ubedio, jednostavno sam dozivela neke stvari koje nisam mogla logickim putem da objasnim, a ni naucnim… a veliki sam skeptik.
    Carolijo, svaka tebi cast. Ima da pronadjem knjigu!😛

  7. gemina Says:

    Kad malkice bolje razmislimo, zar nema svako od nas jedno takvo koferče, sa pričama raznih ljudi u njemu? I tužnih, i veselih… i bivših, i nekih budućih… a jedina zajednička tačka smo im mi sami… I onda, samo treba da odlučimo da tu SVOJU knjigu pretočimo u pisani tekst, da otvorimo koferče …

    Pozdrav za imenjakinju i bliznakinju🙂

  8. Charolija Says:

    Da Gemina upravo tako, svako svoje koferče nosi sa sobom, samo je pitanje kada ćemo ga otvoriti. Neko ga tako vuče i nikada ga ne otvori.

    Baš lepo što smo i imenjakinje i bliznakinje😀

  9. Charolija Says:

    Divlja mačkice… i ja sam bila skeptik, ali neke čudne stvari je nemoguće izbeći. Postoje i to je tako.

  10. Sanja Says:

    Ja sam pre nekoliko godina imala susret sa covekom koji je radiestezista i psiholog i veoma cenjeni profesor na Univerzitetu u Rusiji i da, definitivno verujem da je vidovit. Kao sto kazes i sama, rekao mi je stvari koje apsolutno nije imao odakle da sazna i cuje. Uostalom, mnoge, danas normalne, obicne stvari, nauka je nekada proglasavala nepostojecim, nemogucim…
    A sto se piskenja i kakenja tice, i tu si apsolutno u pravu. Hrabro je otvoreno govoriti o licnim stvarima, a onaj koga to ne zanima nije primoran da cita. Crveni krstic i cao. 😛

  11. Duda Says:

    Drugarica od moje sestre je ostala totalno paralizovana ili kako se to kaze, kvadriplegicar, posle jedne saobracajne nesrece. Imala je strasnih epizoda u zivotu, od toga da je nju, brata i mamu ostavio otac koji nije mogao da podnese njenu bolest, pa do zenidbe bratove i ne brige o njoj. Znaci, pala je majci na grbacu. Jadne su bile njih dve. Pocela je i da pije, strasno, a onda je, jednog dana, upoznala Boga. Pocela je strasno puno da cita literaturu vezanu za religiju i ne znam kako, pocela da radi regresiju. Nisam bila, jer nisam imala zasto, ali je bila moja prijateljica koja je imala ozbiljinih problema, koje joj je Lj. protumacila dok je bila u hipnotickom stanju. Zaboravila sam da kazem, a nije to ni bitno, da je promenila svoje ime u Hristina. O velikoj i maloj nuzdi, mogu da pricam samo sa najrodjenijima i najblizim prijateljima. Ne smatram da to treba stavljati na blog. Ali, ko voli, nek izvoli!

  12. IvanB. Says:

    Uf koliko sam se ja iznervirao oko tog kategorisanja blogova kada sam procitao – a i takav smo mi narod, volimo uglavnom da one koji drugacije rade od drugih okarakterisemo na prost seljacki nacin. NO pustimo sad to.

    Imas zanimljiv zadatak i tezak. Mozda ce u pocetku delovati lagano, ali kada zadjes dublje u tudje zivote kroz slusanje njihovih prica, mozda budes ulazila u neke faze depresije. Mada, vec ceo dan razmisljam o ovome sto si napisala, o kofercetu i tom vidovnjaku. Zasto ti je rekao da ces napisati tek posto napises knjigu za njega? Sta ces zapravo pisanjem te prve knjige za njega otkriti sto ce tebi posle vazno kao neka vrsta smernice?

    A sto se prvog pasusa tice – iskrenost se oseti u prvim recenicama svakog tvog post-a. A nase misljenje… ono je tu ne da ti sudi vec da te podrzi ma kakvi postupci bili. A mi smo tu da uzivamo u tvojim ispisanim recima.

  13. afroditta Says:

    Kod nas je bilo jednom prilikom prikazana serija sa jedno 7-8 razlicitih zivotnih prica.Svi likovi su prosli kroz regresiju i u detalje su opisali jedan od svojih prijasnjih zivota.Izmedu ostalog opisivali su gdje se nalazila kuca,kako su se zvali i prezivali,neke sitne detalje,kao sto su npr,ukrasi na gradevinama,rijeka koja je proticala kroz grad i masu drugih stvari.E sad dolazi ono najinteresantnije.Tv ekipa i pojedinci koji su bili podvrgnuti regresiji,krecu u zemlje i mjesta koje su odgovarale njihovom opisu.Sjecam se jedne prilike,jedna zena je ispricala kako je cesto kao mala obilazila jednu malu crkvu,koja je bila neugledna i nije se mogla primjetiti na prvi pogled.Kada je stigla u grad sa tv ekipom i Izasla iz auta ,krenula je ulicum,i kao da je tacno znala u kom pravcu je trebalo ici.Rekla je takode da se u crkvi nalazi jedna freska,koju je u detalje opisala.Kada je usla u crkvu,i sama je ostala zapanjena susretom.Pitali su je da li je ikada bila u tom regionu.Odgovorila je da nikad prije nije bila u Francuskoj.Ovo je samo jedan mali detalj,tokom emisije jedan sok se nadovezivao na drugi.
    Covijek moze vjerovati ili ne,to je stvar licnog izbora,ali sam sigurna da je emisija rijetko koga ostavila ravnodusnim.

    Ostala sam okamenjena.

  14. drveniadvokat Says:

    cool😀

    pogledaj film (ako već nisi (Eternel sunshine of the spotless mind) :)))

    poljubac za sve vas, ja te volim iako te samo čitam i ne poznajem te.

  15. Charolija Says:

    Sanja, sve stvari koje čovek ne ume naučno da objasni u samom startu budu odbačene kao neistinite. Tako smo satkani, da budemo skeptični dok se ne dokaže suprotno. Malo je onih koji slepo veruju, mada gledajući po tv kanalima kakvih sve šarlatana ima izgleda i da nije mali broj onih koji veruju u sve i svašta.
    Što se tiče pisanja o ličnim stvarima, ja to stvarno ne radim namerno. Ja drugačije i ne umem da pišem.😀

  16. Charolija Says:

    Dudo ima stvarno veliki broj ljudi koji tek u muci prepoznaju Boga u sebi.
    A što se tiče, piškila kakila, to je samo tako rečeno, kao kategorizacija blogova. Ko zna gde i ko zna kada sam pročitala, pa mi je eto palo na pamet.

  17. Charolija Says:

    Ivane ja sam zadatak već obavila pre jedno dve i po, tri godine. Mogu ti reći da nije ni u početku bilo lako. Takva sam duša, pa se sve “lepi” za mene. Zajedno sa tim ljudima sam i plakala i smejala se, proživljavala njihove bivše živote, mnogo toga naučila o samoj sebi, znam i ja šta sam bila nekada… To iskustvo me je mnogo nadogradilo.
    Koferče mi je dao, zato što je znao da ću ja to dobro uraditi i psihički dobro podneti. Verovao je u moje spisateljsko umeće. Verovao ili je već znao? Tada je za moju knjigu bilo rano, a pisanje njegove me je potpuno dovelo u red u svakom pogledu i smislu.

  18. Charolija Says:

    Afroditta baš mi je žao što nisam nisam imala prilike da pogledam te emisije. Ljudi u stanju nehipnotičke regresije opisuju sebe i svoj prošli život u detalje. Ne retko opisuju više svojih prošlih života, a dok sam čitala tvoj komentar, naježila sam se, jer me je podsetilo na neke priče.

  19. Charolija Says:

    Dobra moja Drvena, ko zna… možda smo se nekada i poznavale.😆 Volim i ja tebe i svi zajedno ti šaljemo po jedan veeeeliki poljubac.

  20. magi Says:

    Ja nisam skeptik,ali me nikad ne privlace takve stvari. Zanimljivo,u svakom slucaju. Sto se tice kategorizacije blogova,meni je to potpuno sumanuto. Mozes citati sta pozelis,a ne moras nista,cemu etiketiranje s uvredljivim prizvukom? Meni su tvoje price iskrene, “jake”, zivotne, drugacije od mojih… 😀

  21. zelenavrata Says:

    Ima nesto definitivno…
    Dakle, njegovu si ispisala a svoju knjigu?

  22. sarah Says:

    Draga Carolija, pokusavam da ne stavljam u razne fijoke(schublade) blogove, citala sam o tome i samo se nasmejala, to dovoljno govori o ljudima koji blogove tako kategorisu….
    Mi smo srecni upisani i ukakani, jel’da? 🙄 😆

    Tvoje price su odlicne. Citam ih sa uzivanjem. Nisu prepotentne( moze li se ovako reci ….hihihi )
    Proslost me zanima, ali buducnost ne, zato ne dozvoljavam ponekad ni gledanje u solju kafe…sala… hihii

    Volela bih to procitati, tu setnju po proslim zivotima….
    Da li ti se nekad dogodilo da si dosla negde gde do tada nisi nikad bila i da ti se sve poznatim cini??? Meni jeste?

    Pozz i pisi, ne odustaj, kad god imas vremena i zelje….kuckaj, a ja sam tu…..

  23. Charolija Says:

    Magi ja stvarno nisam verovala u sve to, ali me je zanimalo. Što se mene tiče, ja volim da čitam svašta i ne smeta mi šta drugi pišu, tako da je kategorizacija blogova na, tralala i pametne blogove totalno glupa.

  24. Charolija Says:

    Zelena njegova je gotova još odavno, a moja je u nastajanju. Postala sam prijatelj sa tim čovekom i samo druženje sa njim je promenilo neke moje principe koji su bili loši za mene. Zaista čudno.

  25. Charolija Says:

    Saro to gledanje u šolju mi je bila zanimacija sa drugaricama u srednjoj školi, a od tada to ne radim, jer je po meni mnogo glupo. Za to vreme možemo mnogo lepše da se ispričamo, nego da gubimo vreme na zevanje u prljavu šolju.🙂

    Dešava mi se da dođem negde gde mi se čini kao da sam i ranije bila, ali mi se dešava i da upoznajem ljude koje kao da poznajem od ranije.

    Razmišljam da li da danas, sutra napišem i jednu pričicu o svemu ovome. Hm…

  26. sarah Says:

    Napisacu i ja jednu pricu o tome, pa da je uporedimo, samo pazi da se u njoj ne sretnemo….hihihi
    ili mozda vec jesmo… 🙄

    Pozz .D

  27. Charolija Says:

    Ko zna Saro, možda se i poznajemo.😆

  28. sarah Says:

    imala sam ja dosta poznanika iz kraljeva, jer sam cesto putovala vozom iz bg-a kuci,(petak popodne) i kraljevcane sam posebno gotivila… hm..
    i o tim vremenima treba pisati…
    a mi se poznajemo i razumemo😉

  29. Charolija Says:

    Istina😀

  30. electrasdreams Says:

    I ja sam blizancica. drugi komentar ti nije potreban, sve znas.

  31. Charolija Says:

    Elektra…čudno je to kod nas blizanaca što se stvarno dobro razumemo i bez mnogo reči, a kad počnemo priču nikad kraja. I vidoviti čovek iz priče je…zamisli čuda😀 blizanac.

  32. electrasdreams Says:

    To uopste nije cudno.

  33. lost03 Says:

    želim da ti kažem da pišeš ako je to ono što želiš. samo piši, samo neka idu reči, nema greške, to će biti to. ti već sada lepo pišeš. slušaj te kasete dok u glavi ne budeš videla tvoju knjigu, dok ne budeš znala tačno šta želiš da napišeš.
    to prvo. drugo, blogove delim na zanimljive i nezanimljive. imam svoj neki osećaj o ljudima i uvek imam u vidu osobu, nikad samo tekst. tvoje priče su prave i to se vidi. to svako vidi. ljude privlači iskrenost kao neka svetlost – zato te volimo😀

  34. Charolija Says:

    Hvala draga Lost… baš si me dirnula. Znam da si ti uspela da napišeš svoju knjigu i svaki savet od tebe mi je dobrodošao.🙂

  35. leonova Says:

    Vratila sam ti posetu, setala po tvom blogu, mislila se gde da ostavim komentar, i ovde mi se cinilo najprikladnije.
    Kad sam procitala pitanje – Kad cu napisati knigu?, odma mi je palo na pamet da pisem komentar: neznam kad, ali moras da napises.
    Tek dole, u komentarima sam videla da si je napisala. Nekako, znala sam to. Oseca se. Vidi se.
    Dopada mi se se blog, stavjlam te u prijatelje koje citam.

    Pozdrav iz Skoplja

    ps.Nadam se da ce Deda Mraz doci ove godine. (s obzirom na one prasice sa tvog posta). Zelim ti sve najbolje

  36. Charolija Says:

    Draga moja prijateljice. Smem te tako nazvati? Lenova… Nisam ja napisala svoju knjigu, neću moći još neko vreme, mudrost mi nedostaje. Hvala ti na poseti. Ta knjiga se ne može mojoj nazvati. Doći će Deda Mraz, biće sve lepo i šareno… volećemo, bićemo voljeni. Ma srećna sam da imam prijateljicu iz Skoplja. Ljubi te Ivana.🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: