Senzacija

Život, način i razlog našeg dolaska. Život, svrha, razlog življenja. Prosto pitanje, čemu sva ta zajebancija? Hiljade i hiljade ljudi dnevno zapitaju se isto. Čemu život? Tužni, srećni, depresivni ili sasvim obični ljudi, bez posebnih karakteristika, pitaju se čemu živeti?

Ja sam lopov. Najviše na svetu sam prezirao lopove i prevarante, a na kraju sam i sam postao lopov. Nije me sramota da to kažem, jer to je bio moj izbor, kao i sve ostalo u mom životu. Mudrost dolazi uvek prekasno, tako da nam samo kajanje preostaje. Ne želim da se kajem zbog svog izbora. Izgleda da nisam dostigao mudrost.

Znate li uopšte koliko ljudi u današnje vreme krade? Postoji li uopšte mogućnost da se izvrši jedno takvo statističko istraživanje? Verovatno ne. S obzirom koliko njih krade, a nikada ne budu uhvaćeni u svom delu. O njima ne postoje podaci, oni su skriveni i uspešni lopovi koje je nemoguće ubaciti u bilo kakvu statistiku. Ljudi kradu iz raznih pobuda. Ja sam krao, ali ne da bih preživeo, imam sasvim solidnu penziju. Nisam krao ni da bih se materijalno bogatio. Krao sam i kriv sam. Krao sam najveće blago što čovek može da stvori. Kriv sam, ali se ne kajem. Opet kažem, mudrost nisam dosegao.

„Kakva drskost!“, možda ćete reći? „Čak se i ne kaje.“ Možete me optužiti, smejati mi se, rugati, ali nemojte to činiti dok ne čujete moju priču. Da… istina je da ste verovatno, već pročitali, nešto o mom slučaju. Bilo je po mnogim novinama. Negde u rubrici „hronika“, negde u „verovali ili ne“. Možda moj slučaj bude zabeležen i u nekim rekordima. Dobro je da nisam ispunio uslov da uđem kao „slučaj“ u knjigu „Darvinove nagrade“. Da je tako ne bi me bilo da vam napišem sve ovo. To je odlična knjiga koja opisuje razne „slučajeve“, ljudsku glupost koja se obično završavala smrću glavnih aktera tih priča. Pročitajte knjigu, zabavna je. Istina je, da sve što je pisano o meni, i što je istina i što je laž, mene se uopšte ne tiče. Ne dotiče me, ni najmanje.

* * *

Kažu da je iz jedne biblioteke, meni jako dobro poznate, nestalo preko 3000 knjiga. Pozamašan broj, morate priznati. Kažu da sam zapušten i da smrdim, da je to bio način da neometano kradem, jer su me ljudi zaobilazili, sklanjali se. Dokle samo doseže ljudska glupost? Čak nisu mogli ni da predpostave o čemu se zapravo radi. Kažu da su u mom stanu pronađene i gomile ploča, diskova, amajlija. Čitajući takve izjave po novinama, ljudi su sigurno pomislili da sam i sve to pokrao.

Istina je ovakva. Iz navedene biblioteke sam ukrao tačno 3462 knjige. Ni manje, ni više. Vodio sam evidenciju, tako da sam siguran u ovo što govorim. Ploče, diskovi i amajlije su moji. Sakupljao sam ih godinama. Pa nisam se ja rodio onog dana kada sam ukrao prvu knjigu. Šta je koga briga za moje stvari? Kako ih čuvam i gde ih držim, to je samo moja stvar. Nije istina da sam zapušten i da smrdim. Tog nesrećnog dana, kada su me uhvatili bio je red na… Bio je to moj performans.

Rođen sam pre 56 godina. Jedinac sin. Ponos svog oca, tada mladog zastavnika JNA, kome je sledilo napredovanje u svakom pogledu. Majka učiteljica. U stvari bila je učiteljica kada se udala, ali posle mog rođenja, nikada više nije radila. Postala je obična domaćica koja je ceo život žudela da se vrati u učionicu prepunu dece. Dali su mi ime Milan. Ne želim da budem N.N., pored lepog imena koje mi dade moja dobra majka. Iako sam bio dete vojnog lica, imao sam veliku sreću da se nismo stalno selili iz grada u grad. Tu gde sam se rodio, tu sam i odrastao i školu završio, zaposlio se i osnovao svoju porodicu. Imao sam srećno detinjstvo. I mladost mi je ostala u lepom sećanju. Zaposlio sam se odmah posle završenog fakulteta i u toj firmi ostao sve dok nisam postao prekobrojni. Ne želim da reklamiram firmu u kojoj sam radio, ali ću reći da sam u nju uložio deo mladosti i većinu života, uložio sam svoje snove, životni entuzijazam, svoje znanje i vreme. Kada su došle neke zle godine, otpisaše me kao nebitnog, suvišnog. Poslaše me na biro za zapošljavanje, na kom sam u mladosti bio čitavih dva meseca.

* * *

– Milane, molim te dođi da mi pomogneš.
– Reci debela, šta tvoj mužić može da uradi za tebe? Šta mojoj trudnjači još treba?
– Mislim da ovaj sto treba da odmaknemo od zida, da bi i tu moglo da se sedne. Hajde molim te, pomeri ga.
– Ma neka ga sada tako, kada nam budu dolazili gosti, neće biti problema da se za čas pomeri.
– Pa jeste. U pravu si, ali sada kada smo završili sa sređivanjem samo gledam šta bi još moglo da se uradi.
– Dobra moja dušica. Sada kada imamo nov, naš stan, ej bre naaš… ostalo nam je samo da uživamo i čekamo novog člana. Umorna si, a i ja sam na izmaku snage. Idemo pod tuš, pa u krevet. Dosta je sređivanja.
– Da znaš da si u pravu.

Danas taj isti sto, stoji na istom mestu, ali odmaknut od zida, da bi gosti mogli da sednu i sa te strane. Stoji sto, ali nema ko da sedne za njega.

– Alo tata slušaj…
– Alo Milice, pa šta je s’tobom? Što se nisi pre javila?
– Ma tata… nisam imala vremena. Odlično sam. Super smo putovali, pa dok smo se smestili. Znaš već.
– Dobro, dobro. Kako ti je tamo?
– London je predivan. Javiću se i mami sada, pa da se ne trošim. Čućemo se za par dana. Ljubim te. Ćao, ćao…
– Milice, alo Milice!.. Eh ta deca.

Milica, moja draga blesava ’ćerka. Raspitala se, spakovala stvari i otišla u jebeni London da čuva neke britančiće i da usavršava jezik. London je grad njenih snova, pa rekoh, neka je, neka uživa dok može.

Prolaze mi ponekad kroz glavu ti dani, te slike, razgovori, zagrljaji. Sreća kakvu samo porodica može čoveku da pruži. Moja draga Vera, moja najdraža Milica. Dve žene koje su mom životu davale smisao i činile me celim potpunim čovekom. Oženio sam se Verom iz želje i neizmerne ljubavi. Voleli smo se i bili odličan par. Tandem snova. Bila je predivna žena i majka. Da je svako poželi. Bez obzira šta se na kraju izdešavalo između nas, ja o toj ženi samo dobro i lepo mogu da pričam. Rekoh već „da je svako poželi“. Poželeo je neko za sebe… i tako, ode moja Vera. Nisam mogao da razumem gde sam to pogrešio, kada i kako sam je izgubio. Ne znam i ne shvatam. U kakvoj sam ja to zabludi živeo? Voleo sam i uvek ću voleti moju Veru, ali izgleda da Vera nikada nije tako volela mene.

Od kako je Milica otišla u London, nisam više viđao Veru. Volim da izgovaram i pišem njeno ime, ne zamerite. Nije više imala razloga da se sreće sa mnom. Udala se Vera za onog koji je poželeo, a drago naše dete već preko deset godina živi u Londonu. Ima 29 godina i još se ne udaje. Već odavno ne čuva britančiće. Radi u nekoj tamo produkcijskoj firmi. Smišlja reklame, bilborde, omote za muzičke diskove. Ne razumem se baš, ali tako ona kaže kada povremeno pozove. Snašlo se naše dete u belom svetu.

* * *

Naša porodica se raspala. Njih dve su otišle, a ja sam ostao sam u našem stanu, čekajući ne dolazeće goste, za stolom odmaknutim od zida. Moj ponosni otac je ispraćen na onaj svet sa sve vojničkom plotunskom paljbom, a majka posle par godina, tiho i skoro neprimetno, kao i što je živela, ode za njim. Jadan i tužan je postao moj život. Jadan ja u njemu, kako li sam se samo, tu zatekao?

Posle svega moj život je izgubio smisao. Svi dani su se stopili u jedan. Nisam više imao ni jedan razlog da nastavim da živim. Malobrojne prijatelje koje sam imao, ostavio sam za sobom kada sam otišao iz preduzeća. Nikada nisam bio nešto posebno društven. Nekolicinu njih sam povremeno viđao, ali kako je vreme odmicalo bilo je to sve ređe i ređe, dok na kraju nisu prestali da se javljaju.

Vreme je prolazilo. Nisam se propio, što bi možda bilo sasvim opravdavajuće i očekivano. Oduvek sam voleo pse, ali nisam hteo da nabavim psa. Ništa nisam mogao da mu pružim. Bio sam prazan, tako da bih samo prazninu mogao da mu dam. Zašto bih unesrećio još neko živo biće? Niko mi nije kriv, a zašto bi onda pas ispaštao? Psima treba ljubav i pažnja, a ja sam sve što sam imao i mogao već dao. Tako da mi je ostala samo bol.

Bol. Kakvu silnu bol može da donese samoća. Bol u predelu duše, srca. Prazninu koja zjapi unutar čoveka i urliče od tog istog bola. Zov i vapaj duše koji niko ne čuje.

Nisam više nikome bio važan. Nikome više nisam trebao. Ko sam u stvari ja? Ko sam bio sve ove godine? Jesam li ikada odgovorio sebi na to pitanje? Čemu u stvari ovaj jebeni život služi? Kažu ljudi da treba da učimo, stvaramo, radimo, osnivamo porodice. Sve sam ja to uradio, a na kraju… na kraju niko nije ostao, ni osmeh da mi pruži.

Ponekad bih se predao uspomenama. Gledao fotografije. Trenutke prošlosti zaustavljene u nekom srećnom vremenu. Plakao i suzama prao… Ma šta sam prao? Sa suzama su samo još više nadolazile uspomene, koje su bolele. Koje bole i peku… i danas.

Znam, reći ćete da postoje na svetu mnogo veće nesreće od samoće. Znam da me ne možete razumeti. Ne možete shvatiti bol i tugu nesrećnog usamljenog čoveka, ako nikada niste ostali sami. Ne dan. Ne pet. Ne mesec ili dva. Ostali sami godinama.

Čovek je čudenstveno biće. Nisam siguran, postoji li ta reč u našem jeziku? Postoji li uopšte reč koja može da opiše jačinu i snagu čovekove želje za življenjem? Čudenstvena ljudska snaga, koja se rađa iz ničega. Iz sve te moje samoće i tuge, iz bola i suza, rodila se ideja. Moram živeti, ne smem odustati od sebe, pa ma kako da mi je.

Često sam tako samo lutao ulicama. Bez cilja i smisla. Imao sam običaj da izađem na ulicu i da glumim prosjaka. Voleo sam da se smestim na uglu dve ulice i da gledam ljude. Posmatram njihove reakcije na zapuštenog čoveka, sa kutujem za cipele ispred sebe. Igram igru, „ovaj će u moju kutiju ubaciti neki dinar… ovaj neće“. Ovo je veliki grad, ali više puta se desilo da ispred moje kutije zastanu i oni koje sam poznavao. Oni mene ne bi prepoznali i to mi je bilo naročito zanimljivo. Ne retko bih i popričao sa nekim od njih. Uloga prosjaka mi je odlično stajala, a moja gluma je bila više nego dobra. Neverovatno je šta sve usamljenom čoveku može da padne na pamet. Novac koji bih skupio obično bih podelio cigančićima, svojim kolegama. Novac mi nije bio potreban. Ispunjavala me je ta igra. Analiza ljudi.

Pored ove uloge, bilo je dana kada sam se svetu predstavljao kao gospodin čovek, što sam nekada i bio. Umesto starih odrpanih cipela sam obuvao, stare, ali dobro očuvane izglancane cipele. Oblačio sam odelo, u kom sam potpisao mnogo važnih ugovora dok sam radio. Vezivao kravatu, pažljivo se sređivao čitavog dana, da bih predveče izašao u šetnju glavnom ulicom. Odem tako obučen na neku izložbu, u muzej, u pozorište. I tako sređen sam ponekad sretao poznata lica. Uljudno smo se pozdravljali. Ponekad porazgovarali. Kao gospodina su me znali, pa im ništa nije bilo čudno. Meni jeste. Danas gospodin, a juče prosjak. Juče prosjak, danas gospodin. Nekako mi je jako bila važna ta moja igra. Imao sam običaj, da u radnju u koju sam ulazio kao prosjak, da tražim neki dinar, uđem i glumim bogatog gospodina. Da probam garderobu kod iste prodavačice koja mi je nekoliko dana pre toga, dala par dinara za kiflu. Da probam skupu obuću, od 10-15 hiljada i da kažem da su baš te cipele savršene za mene, ali da su mi ipak nekako neudobne. Voleo sam da gledam kako se trude da mi udovolje. Poigravao sam se sa ljudima. Ne iz zle namere. Nikoga ja nisam povredio. Ja sam samo onaj usamljeni čovek koji je krao knjige. Kradu i gospoda i prosjaci. Odelo u stvari ne čini čoveka.

I sve ovo čitate, ne biste li otkrili tajnu o tim ukradenim knjigama! Mislim da je sada pravi trenutak da vam kažem ono što sam mogao i na početku. Ne biste čitali moju kratku ispovest, da nije te proklete biblioteke. Ne biste me nikada ni primetili. Ja već odavno nisam nikome važan. Ne znam da li uopšte zaslužujete istinu!? Želite da vam pričam kako sam se osećao stavljajući knjige u svoje pantalone. Vi, ljudi koji u meni videste i sina i oca, i muža i samca, i prosjaka i gospodina! Želite da vam pričam o svojim razlozima za takvo svoje delo. Vi, ljudi željni senzacije, ljudske prljavštine, tajni… Ma pogledajte sebe, pa onda meni sudite! Onda mene krivite i pljujte! Pogledajte u sebe i znaćete zašto sam krao knjige. Kada sebi budeti odgovorili na pitanje, zašto ste toliko gluposti učinili u svom životu, znaćete i zašto sam iz jedne obične biblioteke ukrao 3462 knjige.

* * *

Nekako mi vas je žao, pa ću vam ispričati. Pitate se zašto sam ih krao? Zašto ih nisam čitao i vraćao? Čemu ta potreba da sve te knjige ostanu tu? U stanu. Dvaput zaključane kada izlazim napolje, jednom kada sam unutra. Želeo sam da … kako uopšte to nekome mogu da objasnim? To je bio moj način da ubijem samoću. Sigurno sa mnom nešto nije u redu. Takav moj stav prema svetu i životu možda nije normalan… ali šta mogu? Šta sam uopšte mogao? Veliki, sređen stan, od nekih sedamdeset kvadrata, pust, bez smeha i graje, bez ičega. Poželeo sam da ga ispunim nečim neizmerno vrednim. Tako sam počeo iz biblioteke krišom da donosim jednu po jednu knjigu, a kasnije i po dve, tri. Zavisi kojeg su formata i debljine bile. Preko milion, možda dva miliona ispisanih stranica. Hiljade i hiljade likova, događaja i doživljaja. Nekih drugih tužnih i srećnih ljudi, ljubavi, smrti, ratova… svi oni skupa su ispunili moj dom, moj život, ubili su moju samoću tako rasuti svuda po stanu. Prosjak i gospodin koji kradu knjige i jednog običnog usamljenog mene, čine srećnim.

Nekada sam imao i porodicu i prijatelje. Živeo sam po nekim životnim pravilima, koje ljudi smatraju normalnim. Jesam bio srećan, ali sve to sam izgubio. Niko vam ne garantuje da ako radite onako kako kažu da treba, da ćete postati i ostati srećni.

Znači da je, i ako je krađa knjiga iz obične biblioteke, nešto što mi može ispuniti život, sasvim u redu i normalno. Ako nije uobičajeno i prihvaćeno, ne znači da me ne može učiniti srećnim.

Sada sam u zatvoru. Opasan sam po društvo i zajednicu. Biću ovde sigurno do suđenja. Biću ovde dok svi ne kažu sve što imaju u vezi mog slučaja. Dok veliki i pravedni sudija ne bude rekao svoju završnu reč. Posle toga će me vratiti u zatvor na određeno mi vreme ili ću biti slobodan. Možda ću biti slobodan, ali… ali šta ću ja sa svojom slobodom? Opet pesimista progovara iz mene.

Iz mog stana odneli su moje stečeno blago. Otišao je Jesenjin, Bukovski, Dostojevski… Napustio me Andrić, Krleža i Crnjanski. Zašto li ih samo nabrajam, kada ih ne mogu spomenuti sve? Odneli su ih i ostavili mi prazan stan. Možda sam ja lud? Možda stvarno jesam? Tako lud pitam se… Šta ću ja sa svojom slobodom? Šta ću onda smisliti u svom čudovišnom ljudskom umu?

Sada svi već znaju i mog gospodina i mog prosjaka. Sada svi znaju da u toj ulici, na tom spratu, u tom, baš tom stanu, iza tih vrata živi čovek, koji je lopov. Ne znam. Ako budem slobodan, preostaje mi samo da svoj dom ispunim sopstvenim blagom. Napisaću svoju knjigu. Nikada više ne želim da budem sam.

Eto vam vaše senzacije, a mene sada, molim vas, ostavite na miru.

Tags: , , , ,

29 Responses to “Senzacija”

  1. NeMresBilivit Says:

    procitao sam dvaput, i jos uvek ne znam sta bih napisao, zbunila si me…. ovo je odlicno…. moracu da prozvacem pa da onda eventualno smislim nesto suvislo… nemres bilivit!

  2. IvanB. Says:

    Hm… duga ispovest i lepo povezana.
    Ne krivim ga ni zasta mislim Milana… ali ga samo krivim zbog te samoce, jer onog trenutka kada je osetio da je ostao sam, mogao je da se potrudi da nadje nekoga, barem za drustvo.
    Ma koliko ja voleo da citam knjige i u njima zaista uzivao, znam kad mogu a kad ne mogu da ih citam i nikada necu zbog knjige izostati da odem sa nekim na kafu, pice, da se vidim i popricam. Knjiga je uvek tu, ostace obelezena na stranici na kojoj sam stao, ali prijatelji se lako gube ako ih stalno ignorisemo. Zato nekad i ne kapiram mnoge mlade, koji kazu lepse mi je da sedim i citam knjigu nego da odem u provod. Aman, zaman, provodi se dok si mlad a i kad ostaris, za knjigu uvek ima vremena, dovoljno da pred spavanje po jednu glavu procitas.
    U sustini, nismo mi kao narod navikli da organizujemo svoj zivot i meni licno je bilo jako smesno kada sam video jednu osobu koja je bukvalno u svoj notes pisala raspored dana, i uvek je mogla sve da postigne od posla, fitnesa, zabave, citanja knjiga, uzivanja u muzici, koncertima, izletima, ljubav, porodica,… bukvalno sve. A meni bi za sve to trebalo 3 dana, njoj je bilo dovoljno svega 18h dana.
    A tebi kao pisca, mogu da napisem samo da si odlicno napisala tekst i prikazala nam jedan vid teske samoce.

  3. mahlat Says:

    Ovo moram da procitam jos jednom ali htela sam da kažem da sam jednom bila u stanu jednog gospodina i prvo se sokirala kad sam videla koliko tu knjiga ima, bukvalno se nista od njih nije videlo potom od toga kakve su to, jebote, knjige, samo da ih poželiš u svojoj biblioteci a onda uramljen papir i krasnopisom – Sve ove knjige su ukradene iz biblioteke…

    ja mislila fora…

    sad se zamislih…

  4. Duda Says:

    Pa, sta reci! Istina ili ne! Razumela sam njegovu potrebu za “drustvom” i to dobrim, pa s toga i kradju. Dosada je ucinila svoje. Bar ja tako mislim. Da su mu ostale Vera i Milica ne bi trazio dodatno zanimanje.

  5. electrasdreams Says:

    Mogao je, trebalo je…..ali nije. Bas tuzno. Ima i takvih koji ne umeju da ustanu kada padnu.
    Prelepa ti je prica.

  6. Charolija Says:

    NeMresBilivit… i mene je donekle zbunio Milan. On jeste moj izmišljeni lik, ali je priča napisana po događaju koji se stvarno zbio. http://kisobranblog.com/?p=1692

  7. Charolija Says:

    Ivane mislim da je odustao od traženja dalje, baš zbog toga što je nekada imao sve. Nije više video svrhu svog života i morao je da je potraži u nečemu drugom, pa makar to bilo i nešto “iskrivljeno”.

  8. Charolija Says:

    Mahlat rekoh već NeMresu da je pisano po događaju koji se zaista desio. Možda je to taj čovek, ne znam. Pogledaj na http://kisobranblog.com/?p=1692

  9. Charolija Says:

    Dudo i sam kaže da mu se život raspao kada su ga napustile, sigurna sam da bi nastavio putem kojim je i krenuo, da se sve to nije izdogađalo.

  10. Charolija Says:

    Hvala Elektra… Ja bih se najradije isplakala zbog mog Milana.🙂

  11. Suske Says:

    Ja sam oduševljena. Odlična priča Charolija. Odlična!

  12. zelenavrata Says:

    Sad kad sam procitala u komentaru da je prica istinita, ostadoh bez teksta, nacisto.
    Odlicna prica….zbunjujuca…lepo napisana…ne znam sta da kazem…procitam je jos koji put🙂

  13. Charolija Says:

    Suske hvala ti puno. Potrudila sam se.🙂

  14. Charolija Says:

    Zelena…deo price je istinit, knjige jesu ukradene iz biblioteke.😀

  15. afroditta Says:

    Dirljiva prica i veoma lijepo napisana.

  16. Charolija Says:

    Afroditta rekoh već da bih se najradije isplakala zbog njega. Tužan, jadan, sam čovek…

  17. Sanja Says:

    Prelepa ptiča, a o pozadini iste, šta da kažem, a da ne bude kliše… 😦

  18. Charolija Says:

    Hvala Sanja.

  19. Duda Says:

    Ne znam da li da priznam? Ma priznacu, pa kud puklo! Ne znam zasto, ali mi njega nije zao! Garant je nesto precutao. Zasto mu otisla zena? Sigurno ima razloga! Zasto je svima uvek tuzna prica kada musko ostane samo? Zato sto su nesposobnjakovici, eto zasto! Jebes ga, to je moje misljenje, sta mogu!

  20. Charolija Says:

    Poštujem tvoje mišljenje Dudo, namerno nije napisao detalje, jer šta bi onda pisao u svojoj knjizi.😆

  21. Duda Says:

    Tacno! Ocigledno je da (mu) nesto fali!

  22. magi Says:

    Hej! Isplatilo se cekati ovoliko na tvoj novi post! Zaista, postoji li rec u srpskom jeziku (ili nekom drugom) koja oznacava tu zelju za zivotom i onda kad joj,naizgled,nema mesta!

  23. Charolija Says:

    Magi meni je još zanimljivije šta sve može čovek da uradi iz te želje, šta sve može da mu padne na pamet. Ma stvarno je čovek čudenstveno biće.

  24. Duda Says:

    Dopada mi se novi izgled bloga!

  25. sarah Says:

    ..samo da ti mahnem i pozdravim te u skripcu sam sa vremenom, vec moram dalje, citacu nadam se uskoro…..
    zelim lep dan i jedan veliki osmeh poklanjam tebi…

  26. Naivna Says:

    Ponesto sam razumela ,ponesto namerno nisam..

    pozz draga Charolijo!

  27. Charolija Says:

    Hvala Dudo.

  28. Charolija Says:

    Saro ti si bila zauzeta kumstvom, pa nije ni čudo što nisi imala vremena, a i priča je predugačka.😀 Poklanjam i ja tebi osmeh, pa svrati kad budeš mogla.😀

  29. Charolija Says:

    Naivna…. kao i mnoge druge stvari, neke razumemo, a neke namerno ne. Sviđa mi se kako si to rekla.😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: