Mali ljudi – veliki koraci

Gledam u male dečije nožice i razmišljam. “Kuda će ga sve, te nožice odvesti?” Često razmišljam o tome kada gledam decu i njihovu igru. Trče, skaču, neki spretni, neki smotani, nesigurni i mali, prvi koraci, prvi pređen put od do… Strepnja: “Drži ga, pašće!” Držiš ga za ruku, a on hoda, trčka, sav srećan ide u osvajanje sveta.

Prva prava šetnja po parku, prvi Jovanini koraci. Sećam se bila je sreda. Moje prvo dete, sa svojim prvim koracima. Jesen, opalo lišće tako zanimljivo šušti pod nogama.”Šta li je sad pa to?”, pita se malena glava. Sedim na klupi i gledam je. Korak, dva, pet, udaljava se polako, gledajući u nešto tamo, “jako zanimljivo”. Već je desetak metara daleko od mene, najdalje što je do tada uspela svojom zaslugom i snagom. Smešim joj se, mašem, oči mi se pune suzama od sreće i od spoznaje, da je to maleno biće, deo mene, uspelo da se “osamostali” i krene hrabro napred, bez moje ruke i podrške.

Nešto kasnije krenula je u obdanište, sa malim rančićem na leđima, neodoljivim osmehom na licu, puna samopouzdanja i vere u sebe, sigurnim korakom je koračala u nepoznato. Srce je htelo da mi iskoči. Došla sam kući uplakana i sa željom da se odmah vratim po nju.
“Ko je uopšte izmislio obdanište? Čemu sve to? Deca treba da budu uz svoje roditelje? Ne dam je, moja je, ne dam je nikom?…”
A onda, osvešćenje! …

“Budi hrabra glupačo. Život ide dalje. Kako ćeš je “sutra” ispratiti na avion za Ameriku, ako poželi? Kako ćeš je pustiti u grad sa drugaricama, dečkom? Možeš li joj pomoći da završi fakultet koji želi? Kako ćeš joj pomoći da obuče venčanicu, da iznese trudnoći, povije svoju bebu? Kako ćeš joj uopšte biti podrška u životu, ako je sada ne pustiš da tako velika i hrabra, ide u obdanište?”

I sada plačem kada se setim tog trenutka, kada sam prelomila u svom ograničenom mozgu da granice ne postoje i da ma koliko ona bila moja, prvo je svoja. Svako ima svoj život, a život ide dalje, nema pauze, nema izmišljenih igara. Tu smo da to shvatimo i da živimo.

Mali prvi koraci su se pretvorili u “velike” atletičarske. Moja ptica trkačica je najsitnija, ali najbrža od sve dece. Još u tom istom obdaništu, kada u nečemu nije mogla da bude najbolja, nudila je revanš. “Hoćeš da se trkamo, pa ko pobedi bolji je.” Oni svi viši i veći od nje su rado pristajali u nadi da će čas pobediti “tu malu”. Međutim, “triiii, četiiiiri sad!”, već na onom “sad!” su ostajali zbunjeni iza njenih leđa, dok je ona ponosno svaki put dobijala trku. Nije bilo važno što su veći, možda jači, možda i malo stariji, što su dečaci, što su ovo ili ono, ona je trčala kao na krilima vetra i pobeđivala.

Četiri godine, četrnaest kila, 2 kilometra za 13 minuta! Pet godina, petnaest kila, šest godina šesnaest kila, sad već ima celih dvadest kilograma i svojih osam godina. Čudo moje. Trči, ne dodiruje zemlju. Već odavno je ne mogu stići kada se jurcamo. Trenira atletiku i mislim, pristrasno ili ne, ako bude nastavila, možda ćete se setiti ove priče, kada jednom bude donela zlatnu medalju sa Olimpijade.

Marko je prohodao sa devet meseci. On u život ide, zagledan u nebo. Nijedan avion ne može da mu promakne. Hodajući tako, često se zveki u glavu. Padne, ustane, više čak i ne plače zbog toga. Priča nekim svojim jezikom, pokazuje gore, raduje se i maše. Kada ne gleda u nebo, skakuće i igra. Nijedna pesma ne može da prođe, a da je on ne isprati svojom koreografijom. Možda na zemlji neće biti brz, ali sam sigurna da će nebo biti njegova ljubav i da će umeti da igra.

Ana se trudi. Trenutno je dubak njeno primarno prevozno sredstvo. Mlatara nožicama i tako se kreće od tačke A do tačke B. Sve je jača i sigurnija. Sve je više svoja, ali ja sam već naučila lekciju.

Moji mali ljudi čine velike korake i ispunjavaju mi život i srce srećom. Spremna sam da ih “sutra” ispratim, pa ma gde da požele da odu. Rastem i učim zajedno sa njima. Prvi koraci su uvek i najteži.

Tags: , , , ,

38 Responses to “Mali ljudi – veliki koraci”

  1. Punky Says:

    Hi,hi…zlatni su! Imaš predivnu decu!

  2. mahlat Says:

    To su najveci koraci koje prave. Svi koraci koji kasnije dodju nemaju tu velicinu samo zato sto ih niko ovako nece ispratiti…

  3. sarah Says:

    Ma idi i meni si naterala suze na oci…pisuci o obdanistu i prvim odvajanjima…… 😦
    Divna decica i mama koja mora sve da prodje zajedno sa nima….
    prelepo
    pozzz

  4. Milica Says:

    Svako se kreće kroz život svojim, posebnim, koracima. Tvoja dečica su mnogo srećna što imaju mamu koja to razume i pomaže im.
    Ma, mnogo ste mi slatki.😀

  5. Zmajcek Says:

    ovako star magarac kad pusti suzu u cezne za bebama znas koliko je sati.

  6. Charolija Says:

    Hvala Punky, nadam se da ćeš ih upoznati.😀

  7. Charolija Says:

    Najveći Mahlat, a i za mene su najveći bili, dok sam učila kako rastu deca.🙂

  8. Charolija Says:

    Saro samo kad sam preživela to jutro, sva odvajanja posle toga su bila lakša, jer sam shvatila da tako treba.🙂

  9. Charolija Says:

    Zmajče ja sam se slatko isplakala i baš mi je prijalo. Hvala Bogu meni puna kuća beba, tako da nemam za čim da čeznem. Pozdrav i poljubac za tebe.🙂

  10. Sanja Says:

    Jao, bas danas mi je Deda reko da sam kreten, po istom pitanju. Nase malo dete otislo u Lepenski Vir sa bakom na dva dana i danas zovu da pitaju jel mogu da produze za Beograd, pa da se vrate u utorak, a ja odma kazem:” Ne moze” nisam se psihicki spremila na duze… Onda tata kaze da moze, ja shvatim da sam stvarno kreten, a dete i baka radosno odu gde su isplanirale. 😛
    A za ona zlata sa Olimpijade uopste ne sumnjam, zelim vam ih bezbroj, a ostalo sam ti vec sto puta rekla… 😀

  11. Charolija Says:

    Sanja ja sam se tokom godina navikla na odvajanje i kao što rekoh svako ima svoj život.🙂
    Hvala za lepe želje.🙂

  12. Charolija Says:

    Sanja…Još da te pitam kada možemo da očekujemo tvoj blog?😀

  13. drveniadvokat Says:

    o dušice slatke :)))

  14. zelenavrata Says:

    I mama pravi korake sa decom.
    Vidim prohodala si🙂

  15. neprilagodjena Says:

    Blago njima s tobom!😀 Zaista. Divna su decica, a uverena sam da ce takva i ostati. I svaka ti cast kad si tako rano uspela da se presaberes u vezi sa tim odvajanjem. Mene to plasi, ja cu svoju decu vezati za krevet, ako budu hteli negde da idu,hahaha😛 Salim se, necu.. Samo do desete godine, posle su slobodni😛

  16. Charolija Says:

    Prohodala sam zelena, ali nikako ih ne mogu stići.😀

  17. Charolija Says:

    Potrebna im je sloboda da bi postali svoji.😀

  18. Charolija Says:

    Dobrodošla Milice i hvala na lepim rečima.😀

  19. shaputalica Says:

    divni su ti andjeli…oprosti mi što ne mogu da komentarišem mnogo na tvom blogu….poslala sam ti mail.

  20. Duda Says:

    Jao, secam se svega! Sve smo prosle kroz isto. Moja Neda je krenula u jaslice kada je imala 7 meseci, kao tvoja Ana, cini mi se sada. Preplakala je dane a i ja sa njom. Marina je krenula od 14 meseci. I ona bese mala. Starija je plakala svaki dan u obdanistu, svako jutro kada sam je ostavljala, pa sve do skole. Jadna. Samo je rastanak bio tuzan. Tako je tesko podnosila i rastanke i kada je odlazila na izlete, exkurzije. Mima je bila uvek snaznija. Jos uvek sam pre za obdaniste, jer se druze, nego za baka servis. Ne volim starmalu decu. I meni svaki rastanak od dece pada tesko, ali sam, isto kao ti, da svako ima svoj put. Deca su smisao zivota. Tvoja su predivna.

  21. electrasdreams Says:

    Bravo mama, odmah si shvatila. A da znas kako brzo pozele sve “Amerike” ovog sveta?! Naravno, ako, to je jedino normalno i to jedino ispunjava.

  22. Charolija Says:

    Šaputava grlim te jako.

  23. Charolija Says:

    Dudo neka deca, kao recimo moja Jovana, bolje podnose polazak u obdanište i sl. razdvajanja nego roditelji. Ona je već sa tri godine išla na zimovanja sa drugarima iz obdaništa. Jako smo vezani jedni za druge, ali kada nismo zajedno učimo se da uživamo tamo gde jesmo, bez brige o onima koji nisu tu. Kako ja, tako i deca.

  24. Charolija Says:

    Elektra verovatno sam brzo shvatila, zato što sam imala dobar primer svoje starije sestre i njene dece.😀
    A te “Amerike”, moj sestrić došao kod mene i ja krenula da ga stavim u krilo.😆 Viši je za glavu od mene, a ja i dalje imam naviku da ga uhvatim za ruku kad prelazimo ulicu.🙄 Planira koji će auto da kupi kad postane punoletan. Ima 15 godina, a čini mi se da se juče rodio.😀

  25. Maladict Says:

    Što su slatki, pu-pu-pu da ih ne ureknem.😀 Pravi mali ljudi.

  26. Naivna Says:

    Kao i obicno, ma dodje mi da placem.. tako je sve lepo i carobno…
    koraci prvi i ostali i sva ta ljubav na ovom blogu…
    uzivajte, draga Charolijo….

  27. Sandra Says:

    Mislila sam da su najtezi ti prvi koraci,a sad kad vidim koliko brzo rastu prosto mi dodje da ih nabijem opet u dubak i nigde ne pustam…Ali moraju da hodaju…I nas su pustili da hodamo…

  28. afroditta Says:

    Ljubav bez granica i svijesnost svojih poteza pri vaspitavanju djece.
    Nisi im mogla podariti ljepsi poklon.
    Bravo Charolijo. 😀

  29. Charolija Says:

    Naivna nekako sam navikla na svu tu charolilju oko sebe, da je meni sve to postalo uobičajeno i svakodnevno.🙂

  30. Charolija Says:

    Sandra moj Marko više sada voli dubak nego kad nije znao da hoda. Sada mu je zanimljivije.😀

  31. Charolija Says:

    Valjda ne grešim Afroditta. Često se zapitam da ne promašim nešto. Valjda svi roditelji imaju tu brigu.😀

  32. Duda Says:

    E, draga moja Ivana. Dugo mi je trebalo dok nisam ukapirala kako je, u stvari, uzasno zajebano vaspitavati decu. Nikada ne mozes znati, da li ce tvoj stav prema njima, doneti dobro ili lose. U cemu ces preterati a u cemu podbaciti. Jedan banalan primer: Kada su cerke pocele da se feniraju i namestaju frizure onim okruglim cetkama, svaki put, posle toga, udjem ja u kupatilo, ocistim cetku i ostavim je na mesto. Posle par meseci, ja otkacim, napravim frku: Pa dobro, dokle cu ja da cistim cetku od dlaka za vama? Starija se okrete prema meni: Otkud znamo da se ta cetka cisti, NISI NAM NIKADA REKLA! U pravu je, nisam rekla, samo sam uradila. Eto, tvoj strah je opravdan, kao i svakog roditelja. Imas primer svojih roditelja, da ne radis ono sto nisi sama volela a radis ono sto ti se svidjalo kod njih. Poljubac celoj familiji! Nisam zvucala kao neka keva, vec iz sopstvenog iskustva sam ti rekla to sto sam!

  33. Charolija Says:

    Ne znam Dudo, pametna nisam. Ja sam u suštini bila jako dobro dete, tako da nisu imali puno posla sa mnom. Međutim kasnije se ispostavilo da je velika greška bila što mi nisu jasno postavili granice, ali stvarno nisu ni imali za šta. Verovatno bih bila sasvim drugačija danas da je bilo drugačije. Na kraju, ja sam zadovoljna sobom, tako da su sve odradili kako treba. Po meni su to igre bez granica.😀 Ovo može, ovo ne može, a sve ostalo ćemo lako.😆

  34. Duda Says:

    I ja sam bila dobra devojcica, za razliku od moje mladje sestre. Ona je bila stodjavo. Ja jedino nisam podnosila zabrane. Sve sam radila za inat, ako bi bilo nesto uslovljeno ili zabranjeno. To nisam radila ni svojoj deci. Nikada zabrane. Sve smo se dogovarale. Jedino sto sam trazila od njih je to da ne lazu za lose ocene, ako ih bude, i kada su krenule u izlaske, da one odrede kada ce se vratiti, ali bez kasnjenja. Objasnila sam i zasto. Uspelo mi je, hvala bogu. Dobre su, zaista.

  35. IvanB. Says:

    Ivana, tvoja deca su tvoje najvece blago i zauvek ce tako ostati. Bas mi je drago sto Jovana trenira atletiku jer kada je vec sa prvim godima pokazala svoj talenat steta bi bilo ne iskoristiti ga. Marko, ne sumnjam da nece pored vas dvoje (tebe i muza) zavoleti padobranstvo, a Ana,… nekako mi se cini da ce ona biti manekenka – poznati top model :))))
    Bas mi je milo kad procitam tekst pun tople majcine ljubavi prema svojoj deci.

  36. Duda Says:

    Jovana ti je jako slatka. Bas divno sto se bavi atletikom., za razliku od danasnje mode da se bave tenisom, dzez baletom i sl. Super je devojcica, a Marko ce biti padobranac, sto posto. Za Anu je jos rano.

  37. Charolija Says:

    Dragi Ivane u suštini ja volim svu decu, tako da kada pišem o svojoj ta ljubav prema njima se jednostavno sama od sebe iskaže kroz rečenice, bez namere da to učinim.
    Ana manekenka😀 … nešto razmišljam gledajući tu malu iz dana u dan, da će ona biti prava opasnica, a kako i kroz šta će to da iskaže pokazaće vreme.😀 Ma sva je na mamu.😆

  38. Duda Says:

    Naravno da je na mamu, nece valda biti na onog krelca sto je ostavio. Preslatka, kao grancica.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


%d bloggers like this: