Jedan od onih dana

Jedan od onih dana, koje pamtiš ceo život 15. septembar, 2008. Ne umem da opišem kako se osećam. Operacija je bila uspešna, pacijent je ostao živ i tako će da ostane još dugo, dugo godina. Kao da sam pijana, a ništa pila nisam. Smejem se, pa bih onda plakala od olakšanja, a ne mogu. Sve ovo vreme nisam zaplakala. Kao da se sve ovo nije događalo nama. Baš sam ponekad čudan lik, samoj sebi. Kao da gledam sebe i sve što mi se dešava, sa strane, iz nekog drugog ugla. Valjda mi je tako bilo najlakše da sve ovo prebrodim.

U petak smo moj dragi i ja išli u bolnicu. Izvadili su mu kilo i po krvi, za koje kakve analize, primili ga na odeljenje, a onda nas poslali kući. Kažu: “kući će bolje da se pripremi za operaciju.” Kupili smo taj neki lek. Vikend smo proveli u stanu. Nismo išli na aerodrom. (Ja u stvari ne umem da budem duhovita.)

Negde sam pominjala da imam svoje tekstove pisane u wordu sačuvane na hardu, i da valjda neće sistem da padne, pa da pogubim tekstove. Upravo se to desilo. Moj dragi mi je oborio sistem. Pao je! Što sve ovo pričam? Aha, pa tako sam provela vikend. Spašavajući hard. Uspela sam, a onda sam narezivala diskove, sređivala dokumentaciju i snimke sa skakanja, dečijih rođendana i ostalih dešavanja. Jurcala sa Markom, nosala Anu po kući, radila domaći sa Jovanom, donosila i odnosila neke čajeve, supice, lekove i … I tako s vremena na vreme legla pored njega grlila ga jako, ljubila ga i udarala mu čvrge i šamarčiće, psovala ga što mi je sjebo kompijuter i … i kad ga pogledam u oči vidim… vidim da ne moramo ništa da pričamo…i …  O kako prijaju ove suze, napokon!!! Nekako me peru, rasterećuju, otklanjaju tu muku koju sam vukla sa sobom poslednjih mesec dana. Hvala Bogu da je mogu sada sprati sa sebe, sa nas.

Ana nijednom nije plakala noću, od kako se rodila. Probudi se, promeškolji, uzme flašicu i nastavi da spava. … ali prošlu noć je plakala na sav glas, iz dubokok sna se probudi i počne da vrišti. Zdrava je, ništa je ne boli, a plače. Uzmem je u naručje, ućuti se. Kao da je osećala nešto. … U šest sam probudila mog dragog i nastavila da spavam. Tako smo se dogovorili. Da ne pravimo nikakvu frku i jurnjavu, da se ponašamo kao da ide na šišanje. (Ko još u šest ujutru ide na šišanje?) Ustao je, sredio se i otišao. Javio se oko 10. Spreman, puši pljugu u nekom hodniku i čeka da ga pozovu na operaciju. … Ja? Ja ništa, eto tako samo. Ništa. Uobičajeno sve.

U 12:59 zove, nikada neću da zaboravim njegov glas. Tih, pospan, mamuran, skupio snagu, zove i kaže: “Dođi, gotovo je”.  Kako sam došla do njega ne znam, ali došla sam. Leži, sa onim cevčicama po rukama, spava. Dotaknem mu obraz rukom, poljubim ga, on otvori oči, pogleda me,

pitam “kako si?”,

kaže “sve me boli”,

“šta kaže doktor?”,

“kaže da je sve u redu, da ću biti dobro”,

pitam “jel` ti treba nešto?”,

on još tiše kaže nešto,

pitam “šta si rekao?”,

on se osmehne i kaže “5000 evra”.

(duša moja, za razliku od mene on jeste duhovit)

Sve ovo vreme sam znala da će sve biti u redu. A on? Večeras mi je priznao. Nije bio tako uveren da će biti nas. Kaže: “Legnem tako uveče i razmišljam kako sve da organizujem, pa ako ja odem da vas ne ostavim u nekim problemima.”  Mislio je na nas i kada se pitao hoće li ga biti. Uh! A ja sam mu odmah na početku ove agonije rekla da mu ne padne na pamet da mi slučajno umre. Rekla sam mu da neću ni da ga sahranjujem, ni na grob da mu dolazim i da ću da budem toliko ljuta da ću da se razvedem. Hahahahaha… O Bože. Baš mi je bilo i tužno i teško da ga gledam kako mi pred očima kopni, mršavi, ruka mu nije deblja od moje. Uh… samo da mi dođe kući. Obećala sam mu da ću da ga izudaram i da ga vratim u bolnicu na oporavak od batina.

Pre svega toga nam je ostalo da se oporavimo od operacije i onda da nastavimo tamo gde smo stali.  Mislim da smo posle svega ovoga samo postali jači i nekako se još više volimo. Kažu da većina ljudi ne zna koliko nešto voli dok to nešto ne izgubi. Ja znam koliko volim i ne želim to da izgubim. Bar ne još jedno 70 godina.

Hvala vam svima koji ste bili uz nas. Stvarno mi je značilo i znači mi puno. Hvala vam još jednom.

Tags: bolest, Ljubav, operacija, život