Probudi se!!!

Posvećeno onima koji su se uspavali!

U periodu kada je ovo napisano, osećala sam da ne mogu i neću da budem ono što nisam. I danas stojim iza svake svoje reči!

07. avgust, 2001.
– u t o r a k –

Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.

Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka!

Ja neću prestati da letim, nikada! Ko bude mogao da leti sa mnom, neka leti, ko ne bude mogao, ostaće na zemlji, u svojoj kolotečini, u svojem sranju od života. A kako da leti neko ko ne ume ni da hoda? Većina puzi!

Ne može mi niko ništa, velika sam i jaka. Ne želim da budem ono što nisam, a nisam slaba, ne treba mi rame za plakanje, ja plačem za sebe, ne treba mi ničije sažaljenje, priznanje, tapšanje po ramenu, ne mora niko da me hvali i da mi kaže da sam dobra, pametna, lepa, ne treba mi niko da me vuče kroz život, ne treba mi niko da me laže i da tako održava moj ego u životu. Svesna sam ko sam, šta sam i koliko vredim. Ne vredim baš mnogo, ali ja znam koliko je to! A svesnost je najvažnija stvar u životu! Biti iskren prema sebi je najteže, ali najlepše što može da ti se desi! Posle toga ne postoje prepreke, svet je tvoj!

Ko ne leti, ne ume ni da hoda, posle toga počinje da puzi i na kraju prestaje da se kreće…biljka… postaje biljka, a vremenom i zakržlja. Ja to sebi ne želim da uradim! Ja nisam biljka!!! Ko si ti? Šta si ti? Šta hoćeš od sebe? Šta ti treba? Koliko smeš? Koliko možeš? Sva ova pitanja nemaju veze sa mnom. To je tvoj život, a ko sam ja da ti bilo šta pričam o tvom životu?

Ali ipak… šta ćeš da uradiš?… Potkresaćeš krila i postaćeš neki kaktus ili šta već. Ja imam hrabrosti da kažem, da nešto nije u redu. Ti to ne možeš, ne smeš…kod tebe je sve O.K. Lažeš se, misliš tako treba, ali posledice ostaju i uvek budu katastrofalne. Pravi si kaktus, bodeš, ponekad procvetaš, ali ne mrdaš iz svoje saksije.

E sad, obično se dve takve (kaktusoidne) osobe nađu. Ona ne ume da leti, želi da te povremeno zalije. Kaktus možeš i jednom mesečno da zalivaš, on bude srećan. S vremena na vreme će da te prenese na sunčanu stranu terase i ti ćeš biti srećan, jer ne znaš kako je to biti slobodan, leteti i udovoljavati sebi.

Pokušaj da budeš svoj, pa makar i pogrešio, biće ti slađe nego da igraš kako drugi sviraju. Boriš se ti, ali negde duboko u tebi je skrivena misao šta moraš da uradiš, kako treba da zadovoljiš druge, njihova očekivanja i nade. Pa šta će reći ako ih sve izneveriš? Nemoj da budeš glup, radi samo ono što želiš da radiš lično ti, lično za sebe, ako te stvarno vole biće im drago zbog tebe. Ako je to prava ljubav izdržaće, nećeš ništa izgubiti. Ljubav se hrani slobodom. Tvoj život je samo tvoj.

Ja sam se izvukla, shvatila sam da od života želim sve, ama baš sve! Moje dete jeste moje dete i zauvek će to biti. Zauvek će jedino i prvo ona biti važna. Ja ću zauvek biti njena, imaće me celu do kraja mog života, pružiću joj i više od svega, voleću je i više od najviše, namazaću je svim bojama i pustiću je da uzleti, kad krene da padne povući ću je malo gore, pomoćiću joj. Nikada zbog mene neće da pati… Ja zbog svega toga ne moram da puzim i neću! Šta ću ja njoj ako ne vredim sebi!? Šta ću bilo kome ako sam iznutra mrtva i nezadovoljna!? Svako ima svoj život, svoju sudbinu, svoj prvi i svoj poslednji dan. Želim da sebi svog poslednjeg dana, makar bio i sutra, kažem, uspela si Ivana da živiš, nisi bila kukavica, letela si, videla si život, živela si Ivana!!!

Ja nisam posebna, ja sam samo izuzetna u svojoj svesnosti ko sam, u svojoj iskrenosti i jednostavnosti. Dobro mi je. Mnogo mi je dobro!!! Letim i ne dotičem tlo ni za trenutak… Pa šta bude! Ponekad mi se učini da su mi krila kratka, ali samo na minut. Počnem da padam, ali već sledećeg trenutka sam u oblacima.

Neću više da filozofiram. Izlila sam se maksimalno. Roštilj ili samo klasično prženje mozga svejedno bila sam ozbiljna i problem je što ne mogu da stanem. Ne mogu da shvatim da mnogi ne žele da se probude. Pa život je samo jedan!!!